Невена Милосављевић – Поезија са извора

ISSN 2334-9417 (Online)

ТВОЈА САМ

Са небеске стазе под трепавице моје само си склизнуо,
У очне зенице као пролећна ласта своје си гнездо свио,
И ниси стао са усељавањем свог бића у моје поре,
Сада те свуда има, у мојим синапсама,
У мојим одумрлим ћелијама.

Како се решити твоје ларве коју си свуда разасуо,
Под ноктима ми гмижу твоја шапутања,
Испод ребара рој лептира устрепталих пење се у душник,
И једва дишем, а за живот су ми потребни.

Клизи ми, клизи низ напукле усне, низ боре мрштилице,
Клизи низ пршљанове, кључну кост,
Сваки дамар ми уштини,
Притисни ми у јарости жилу куцавицу,
Нека се тромб у срце закуца.

И нек не остане од нутрине ништа,
За грабљивице слаба сам вајда, зар не?
Ал’ твоја сам, твоја сва,
Растресена у оптичке варке,
Да остала сам хладна и само своја,
А теби сам се на првом јутрењу у целости дала.




ПОД ОБРОНЦИМА НЕБА

Сапет сам, тај усуд ми ломи једра,
На гори Небо и свака нада је ведра.
Срце ми је Кадеш. Не заслужих ову гору!

Господе, што не умрех на Хору?
Зар сунце дајеш Мртвоме мору,
Где ни за шкољке живота нема.

У свитање, под стенама Сириона,
Уснуо сам стада, чуо сам им звона,
Поскакивали су сновиђени јагањци.

Сапет, а молим: још земаљских дана!
Да поново видим кедрове Ливана,
Јер земља је, Господе, огледало Неба.

 

НИСАМ ТИ РЕКЛА…

Нисам ти рекла све,
Да име је моје верност,
Да свака ми је песма недореченост…

Ни да су у мом срцу камене сфере,
Које ће надживети све небодере,
Које једним трептајем ствараш.

Нисам ти рекла све,
Јер си далеко од мог вида,
У зени ми је око Сахаре, изгубљена Атлантида.

И на престолу усана исклијали слад,
Чело ми је планина Рораима,
А слапови косе Вечни пламени водопад.

Нисам ти рекла све,
Сузе су моја истина,
У језеро просута златна прашина;

Из којег изрони твоја сунце-кожа
И зарумени платно изгубљено у вечностима,
Кад тихо признам сан о једним прстима.

 

АЛФА И ЗЕТА

Окупана сунцем из твога сам ока
Чиста и вољена на рајском сатену,
И чежња је твоја смерна, дубока
Алфа и Зета у самртном помену.

Семе сам белог, дивљег олеандра
Расуто на махове у распукле снове,
Крило орла сурог побегло из кадра,
Фрула гласоноша од сирове зове.

Горске очи сам врх Дурмитора,
Из Ђавоље вароши камена млада,
Твоја сам Србија, твоја Бајна гора,
По атару у испашу распуштена стада.

Твој сам почетак и твој вечни крај,
У теби изникло семе што већ цвета,
Изгубљени давно, у младости рај,
Урлик са Мон Блана на ивици света.

РАТАРУ

Осемени ову трошну земљу,
Што некад је само смоница била,
Квргава, камена, каткад и јалова,
Многим је гладним жита изнедрила.

Окупај зрна капљом твоје росе
Кад им се младенца ситна исклија,
И чувај их суше и мразног лета
Што дах им сише, и влакна испија.

Обилази класје у дане растућа,
Оплеви срцопуц што се уз булке свио,
Попце потерај у њихове рупе
И цврчка што се у круни скрио.

Кад се као море шеница завијори,
Српом је сеци, па вежи у снопље,
Одложи у салаше да ветар је суши
И од стабла справи убојито копље.

Па врх у отров чемерни умочи,
Разапни стрелу ка плавом хоризонту,
Ничице паде с неба једна птица,
Срце јој у примирју страдало на фронту.




ЧУВАМ ЈЕ

Чувам је као орден из изгубљеног рата,
Као једино сећање на залудну борбу,
Чувам је лево од ишчупаног крила,
Као једини знак да ту је некад била.

Чувам је сломљен од безвредне ћутње,
Негде на дну снаге што је у нестајању,
Чувам зрно мириса на зидовима пора,
Чувам је у корену већ дубоких бора.

Чувам је од заборава што ум окупира,
Као сатенски јастук из краљичине собе,
Као жућкасту огрлицу од ћилибара,
Чувам је у сећању, где никад није стара.

Чувам је и кад трулост лице јој мије,
И кад кости обрасту подземне жиле,
Чувам је сјајнију од речног белутка,
Чувам је у песми стихованог кутка.

Невена Милосављевић

О ПЕСНИКИЊИ

Невена Милосављевић рођена је 13. априла 1990. године у Новом Пазару. Дипломирала на Филозофском факултету у Косовској Митровици на катедри за Српску књижевност и језик. Тренутно похађа мастер студије српске књижевности.

Сарадник је у издавачкој кући ,,АСоглас“, као лектор и рецензент присутна је на око четрдесет књига. Пише поезију, прозу, есеје и критичке осврте, добитник је више међународних награда за поезију, своје песме је објављивала у многим часописима и зборницима (Др Филстуд, Суштина поетике, Бдење, Сизиф, Књижевне новине, Неказано).

Невена је и мајка двоје деце. Живи у Звечану на Космету.

Песме су преузете са сајта Онлајн поезија, а биографија са Поезије суштине