Ранко Павловић – Класичне строфе

ЉУБИМО СЕ У ДОБА КОРОНЕ

Љубимо се у доба короне,
пркосимо вирусу и врагу.
Нека звона на узбуну звоне,
и даље ћу ја љубити драгу.

Ја са маском, а она без маске,
па никако да се усне сретну.
Упињем се, дајем гас до даске.
Гдје неспретан нађох је неспретну?!

Грлимо се, шкрипе рукавице,
каже: „Немој да ми хладиш груди!
Алергична, добићу оспице,
од пластике напросто полудим!“

Ја је питам: „Јеси л’ позитивна?“
„Негативна, тестирање каже.“
„Добро“, шапћем, „у свему си дивна.“
„Пољуби ме, тест никад не лаже!“
О љубави у доба колере
Маркес нам је оставио трага.
О љубави у доба короне
свједочимо ја и моја драга.

 

ТРУН, ТРУНАК, ТРУНЧИЋ

Није ни у оку, ни међ’ двије усне,
ни на свјетлости се видјети не може,
али кад се, горак, на дну душе згусне,
срце ти се стегне, болови умноже.

Тај трун, трунак, трунчић, не знаш од чега је,
одакле долази, ко га ил’ шта рађа.
Узалуд га тјераш, он се не предаје,
као вршак игле у рану погађа.

Откинуо ли се из твог љутог бола?
Одгонетку нећеш сазнати никада,
док трун, трунак, трунчић вреба изокола,
чека твоју слабост да ударац зада.

Главу горе, кажеш посрнулом бићу,
зар трун, трунак, трунчић да ти душу трује?
Песницу подижеш и вичеш: Смрвићу
у прах чудовиште ситније од мрве!
Одлучан си, мислиш, али тихо струје
неке чудне мисли, кроз свијест ти врве.

 

ОБЛУТАК

Облутак један, боје рибљег ока,
што памти шта је било прије Христа,
у виру гдје је вода подубока,
под зрачком сунца осмијехом блиста.

Зна кад је извор дубио корито,
да своју срму морској води носи,
ломио камен, мушки, силовито,
слао матицу да станцу пркоси.

Памти поплаве, налете таласа,
глад воде која халапљиво гута
хљеб недозрели из пшеничног класа,
брвна, воденице, кораке са пута.

Памти и њена узњихана бедра
кад мјесечином купала је груди
а пјевушила ноћ топла и ведра,
бранећи зори да златом заруди.

А ријека тече, милује равницу,
носи одјеке планинских кањона.
Облутак ћути, сања купачуцу.
Што ли је чека? Гдје ли је сад она?

МИСАО НА ТЕБЕ

И кад затутњи сјеверац љути,
и кад град поломи у врту руже,
у мени стишано срце ћути,
јер мисли о теби по њему круже.
И кад осване дан за самоћу,
и кад ноћ несна не стиже свом крају,
да будем ведар, само то хоћу,
твоје ме будне очи чекају.

И када облак згуснуте таме
леденим пљуском радост ми сустиже,
ја знам да негдје и ти мислиш на ме
и у мислима сам теби све ближе.

 

КАКО ЈЕ У АУТОБУСУ НЕСТАЛА ЉУБАВНА ПЈЕСМА

Тај први стих што пјесму води даље,
све до твог срца у јесењем рују,
прекину контролор, раздроби га маљем:
Карте на преглед! Најави олују.

Оловка задрхта, папир клизну, паде,
Пружам возну карту, свега ми је доста!
Бахати контролор моју пјесму краде,
одоше стихови, али љубав оста.

Још бих да пишем, но не иде даље.
Куд ли нестадоше ти стихови јасни?
Умјесто љубавне, поруку ти шаљем:
Не жури с вечером, аутобус касни!

О ПЕСНИКУ

Ранко Павловић рођен је 19. јануара 1943. године у Шњеготини Горњој код Теслића. У родном месту је завршио основну, а Учитељску школу у Бањој Луци. По завршетку Учитељске школе је кратко време радио као просветни радник у околини Теслића. Преселио се у Бању Луку и бавио се новинарством. Радио је као новинар и уредник у сарајевском Ослобођењу, а затим је био директор новинско-издавачке делатности, те директор и главни и одговорни уредник издавачке делатности у Гласу српском.
Објавио је осамнаест збирки песама, седамнаест збирки приповедака, пет романа, две збирке есеја, књигу књижевних критика и десет радио-драма за одрасле, затим осамнаест збирки прича за децу, шест збирки песама за најмлађе, два романа за младе, десетак играних и објављених текстова за дечја позоришта и петнаестак радио-игара за децу. Завод за уџбенике у Источном Сарајеву објавио је његова Изабрана дјела.
Заступљен у читанкама, лектири и многим антологијама. Његове песме и приповетке превођене су на италијански, пољски, мађарски, енглески, румунски, немачки, холандски, шведски, руски и друге језике.
Живи и ради у Бањој Луци.

Из штампаног издања Суштине поетике број 66, јул/септембар 2020.