Суштина поетике – Број 66

Уместо речи уредника

БРАНИТЕЉУ КУЋНОГ ПРАГА

Његових чизама бат ми звони у глави,
То он на мојој земљи би да гази бразде
Неузоране зором кад сва се заплави;
Зар да пустим влати да ми на те базде?

Моји дамари ударају од твојих јаче,
Јер знам сваку стопу долине коју браним.
Твоја ће, не моја мајка, да рида и плаче
Кад ти се пролије крв на путевима страним.

Но, ако твој метак срце моје подере,
У мојој кући свећу палиће за живе,
Моја ће мати знати за Отаџбину се мре,
Јер од туђина је браних, херој заставе.

Није твоја крв плава – већ црна као ђаво
И шта тражи твој корак испред мог прага?
Имаш ли своје огњиште залуђена главо,
Ил’ би хтео да моји ум и снага буду твоја рага?

Е, не дам! Не дам да се машиш мог ичега,
За кап воде, грумен земље везаћу у чвор очи твоје
И кад један од нас падне на врху оног брега,
Гледаћу плавет свог комада неба, ти облак без боје.

Анђелко Заблаћански