Božimir Božo Pilčević – Tri pesme

SEĆANJA KROZ ŽIVOT

Setim se ponekad svega,
kao kad vetar starim putem prođe,
pa donese glasove davnih dana
i lica koje srce još prepoznaje.

Trčao sam kroz život
nekada brzo, nekada umorno…
Nekada sa smehom u očima
nekada sa tišinom u grudima.
Bilo je jutara punih nade.
kada se činilo da čitav svet je moj…
Bilo je i večeri kada sam osećao
Da i tuga ima svoj spokoj.
Setim se ruku koje su grejale,
reči koje su me nosile dalje…

Setim se snova koji su rasli
kao vrbe na obalama usnule reke
Godine su tekle kao reke
svaka je nešto sa sobom ponela…

Sa mnom su ostale vera ljubav
i iskre života što vatru pale…
Život nije samo vreme,
već trag srca u vremenu.

U svakoj uspomeni živi nada,
da što je lepo za večnost ostaje…

Ako sam trčao nisam sam.
Sa mnom su bili ljudi dani molitve…
I sad kad zastanem i pogledam u prošlost
Vidim: Život je bio od boga dar…

LJUBAVI KOJE SE NE NE ZABORAVLJAJU

Na livadi pokraj stada, na putu do škole u voćnjaku,
tamo gde vetar tiho miluje nam kose,
rađala se ljubav što nije znala za reči.
Skrivala se u jutarnjoj magli, u osmehu, u pogledu
u očima što su govorile više nego usne.
Kraj izvora, gde voda šapuće stare tajne,
stali bi smo blizu al opet stidljivo daleko.

U drhtaju usana i tihom uzdahu
stajala je cela jedna mladost.
Pokraj reke, pod vedrim nebom
što je mirisalo na leto,
pogled bi se zadržao sekundu duže…

I već je srce znalo, što usne nisu smele da kažu
da je to ljubav koja se oseća u treperenju duše…
Na žitnim njivama, kad zrelo klasje zašumi,
ruke bi se slučajno dotakle…
I taj trenutak, kratak kao treptaj,
više je govorio od svih izgovorenih reči.

Na prelima i poselima u gužvi i smehu,
najviše se videla ta čežnja.
U jednom pogledu preko ramena,
u osmehu što se stidljivo vraća,
u očima što se traže i nikada dovoljno
poruka ne pošalju…

To je bila nekadašnja ljubav.
Tiha stidljiva, a dublja od svake reke…
Skrivena u drhtaju usana,
u osmehu što traje samo tren…
A pamti se ceo život

KUĆA ŠTO ĆUTI A SVE PAMTI

Stara kuća ćuti, al’ sve zna.
U njenim zidovima sve šušti
kao zaboravljeno pismo
što više niko ne čita, a sve govori.

Mali prozori – dva oka svetla,
gledaju ko odlazi bez pozdrava,
a ko se vraća tiše nego što je otišao,
noseći godine u džepovima.

Noći bez lampe provedene…
Nema gasa, fitilj kratak, a život sve kraći,
pa štediš svetlost kao poslednju reč
koju nemaš kome da kažeš.

I… Opet – vidiš.
U tom mraku što pritiska grudi
rađa se nešto tiho, uporno,
nešto što ne da da potoneš.

Tišina dođe kao stara prijateljica,
sedne pored tebe bez pitanja,
i zajedno slušate kako prošlost diše
u svakom uglu kuće koja škripi i priča.

Prošlost protrči kroz kosti,
ali ne odnese sve
ostavi trag, toplinu ispod pepela,
da podseti: bilo je lepo.

I kad zatvoriš oči,
ta kuća više ne ćuti
ona te zove nazad
u vreme koje još u tebi živi.

I sad kad godine stegnu srce
ja ih vraćam unazad
u ono lepo vreme,
gde je i mrak umeo da svetli…