Marija Stojić – Osvrt na zbirku pesama Bisernica ljubavi

Nakon četrnaest knjiga, od toga jedanaest zbirki pesama, jedne zbirke aforizama, jedne knjige proze, aforizama i satirične poezije i jedne zbirke prevoda ruske poezije, mačvanski književni stvaralac, Anđelko Zablaćanski (1959), predstavlja nam se novom zbirkom pesama Bisernica ljubavi. U pitanju je zbirka ljubavnih pesama koja nas vraća renesansnim, romantičarskim i modernističkim elementima, a opet biblijskim, savremenim i svevremenim, gde je Zablaćanski dobro iskoristio motiv ljubavi kao glavni opisujući je onako suštastvenu, bez patetike i stereotipa, pa čak i kada se stekne utisak da ih ima, na pravom su mestu. Motivi noći, sna, nesanice, Meseca, praskozorja, raskršća sa njihovom širokom simbolikom u prethodnim zbirkama pesama, uvertira su Bisernici ljubavi sa motivima bisernice, ljubavi i žene kao prirodnim nastavkom poetike Anđelka Zablaćanskog. Školjka (bisernica) poezije koju stvara Zablaćanski, iz noći, sna i praskozorja rodila je ljubav kao večiti motiv, da bi isti prerastao u motiv žene, opet univerzalni, neprevaziđeni i nedokučiv. Sama zbirka pesama sastoji se iz izdvojene uvodne pesme Nevidljiva struna i pet ciklusa pesama – Između žene i Boga, O duši, Između reči, Žena – svetilište i Bez kucanja. Neporeciv u definisanju ljubavi, uvodnom pesmom sa dvema tercinama i završnom sekstinom pesnik čitaocima jasno kaže da ljubav nije pitanje već obećanje što se čuva između prstiju, tako pozivajući na odgonetanje strune, one nevidljive, koja i jeste okosnica ljubavi. Ukupno 58 ljubavnih pesama zbirke Bisernica ljubavi, neka ostane na čitaocima da odrede da li je bisernica školjka ili instrument, prikazuje glavni motiv, ljubav, koji sa svojim sporednim motivima žene, melodije, sna, Boga, požude, žala, duše, noći, pesme i drugih ovu zbirku izdvaja svojom jedinstvenošću. Tu jedinstvenost naš pesnik postiže celovitošću, doslednošću i odanošću ljubavnoj tematici, što završni stihovi i dokazuju:

Do kraja dana
davah joj razna imena
i naposletku krstih je uzdahom –
jednom jedinom rečju:

Ljubav. (str.92)

Prvi ciklus, Između žene i Boga, sastoji se iz 12 pesama – Razumeti strast u ženi, Između žene i Boga, Tkanina žudnje, Ti u meni, Zagrljaj požude, Snaga tihog plesa, Žena od vatre i mirne vode, Pamtim te, Tiše od vetra, Kad ljubav ode, Kad te više nema, Umreću kao gazda Mitke. Svestan ljubavi koja od Boga potiče, dakle svoje nedostojnosti da zaziva ljubav jer žena njegovog lirskog subjekta grli ali ga Bog čuva, pesnik počinje svoje pevanje đavolskom prirodom žene da bi je već u drugoj pesmi oplemenio onim božanskim prizvukom, odnosno invokacijom Boga i predstavljanjem glavne teme pevanja – ljubavi, prema ženi, ali i Bogu:

Pripadati ljubavi –
njenoj i Njegovoj
duboko ukorenjenoj u meni. (str. 11)

U narednim trima pesmama, u „tkanini žudnje“ lirski subjekt ženu pronalazi „zagrljajem požude“ i „snagom tihog plesa“; njegova žena je od vatre ali je i „tiša od vetra“ i pamti je po žali gazdi Mitkeovoj, onoj kad žene više nema i „kad ljubav ode“. Zbirka pesama koja fenomen ljubavi prikazuje ogoljenim, direktno gledajući muškarca i ženu koji u svoj ljubavni odnos utiskuju i religiju, i psihologiju, i umetnost, zbirka koja ljubavnim pesmama dokazuje da pesmama te vrste sve počinje i završava. Ljubav je ogrlica nanizana istošću i različitošću, ogrlica koja krasi i steže; pa biser po biser, pesmu po pesmu, Anđelko Zablaćanski prosto samo peva o ljubavi, njegov lirski subjekt obraća se ženi u prvom licu preživljavajući sve trenutke ljubavi, a odvajkada je pevati ženi izazov:

Umreću kao gazda Mitke,
s mirisom mesečine u nozdrvama
i žudnjom za nečim
što sam imao
i nikad sasvim uhvatio. (str. 27)

Drugi ciklus, O duši, sastoji se iz 10 pesama (Iznutra, gde niko ne gleda, Ljubav smo nas dvoje, Iznutra, Tango za jednoga, Noć neće da prođe, Čovek koji traži dubinu, Ovog trena, Ovde, ovog trena, Uvek, Tihi odlazak, U tebi) i pesnik ga započinje pesmom koja je pesma svih, u naslovu Iznutra, gde niko ne gleda skrile su se sve čovekove tegobe:

Niko ne pita šta se dešava u dubini.
Svi gledaju lice, korak, reči –
ne vide gde je prvi put nešto zaigralo,
ni gde je hladnoća ušla
i ostala da drema kao zimski dan u potkrovlju. (str. 31)

Ciklus pesama koji se zaista bavi dušom, onim što je „iznutra“, „uvek“ i „ovde, ovog trena“, jer ljubav je potrebna i ovde i ovog trena, sa svim svojim vidovima, a kontrastom predstavljajući suštinu muško-ženskog odnosa, pesnik ljubav vidi kao dvoje ali i kao ples za jednog dok noć ne prolazi:

Jedan pogled, jedna reč
može sve preseći – ili sve spasiti. (str. 36)

Pesme ovog ciklusa se najviše nadovezuju na uvodnu pesmu, nastavljajući niz odgovora na pitanja šta je ljubav, kakav je njen lik, je li to tango za jednog, pa tako pesnik stihovima pesme Tihi odlazak postavlja i pitanje za koje odjednom ne očekuje odgovor:

U kojoj rečenici,
u kom osmehu,
u kom trenu sam prestao biti ja,
a postao neko nepoznat. (str. 41)

Ako bismo birali metod pristupa jednoj ovakvoj zbirci, svakako bi to bio pluralizam metoda jer psihologizam, strukturalizam i teorija recepcije prednjače, a mi prednost dajemo teoriji recepcije zbog implicitnosti i horizonta očekivanja koji ovom zbirkom uspeva u svom cilju, a to je usredsređivanje na čitaoca. Anđelko Zablaćanski uspeva da ostvari dijalog između svojih pesama i čitalaca na taj način uvodeći ih u proces stvaranja i proces promene percepcije dela. A moramo priznati da je zbirka ljubavnih pesama idealno tle za različite horizonte očekivanja koji mogu svojim doživljajem popuniti sva očekivanja, praznine i čitalačko iskustvo.

Treći ciklus, Između reči, centralni je ciklus koji pesnik započinje pesmom čiji je naslov i naslov ciklusa i možemo reći da je to ključna pesma za razumevanje cele zbirke pošto spaja ljubav prema ženi, ljubav prema reči i ljubav prema Bogu. Ostale pesme su Pesma u mislima, Pesma koja nije…,  Divlja pesma, Ne možeš da čuješ, Ćutnja slika, Dok ne progovoriš, Snovi od jave, Ponoć kleči, Sam, Jedan zagrljaj. U ovom ciklusu nastaju „pesma u mislima“, „pesma koja nije“ i „divlja pesma“, to je, možda, pesnikovo viđenje ljubavi na tri načina – platonsko, idealno i zastrašujuće:

Ako bih te zavodio, ne bih to činio telom,
…
već rečima što te znaju u tišini, (str. 47)

Ne umem da ti napišem pesmu,
jer ti si pesma
koju nikada nisam imao hrabrosti da imenujem. (str. 49)

Ti si vir
u svakom mom snu,
…
moj nemir, moj spas, moja divlja rima
koja nikad neće nestati. ( str. 50)

Pesnikova žena je vila, burni talas, razvigor i oluja, oblik želje, i efektno prikazana kontrastom ratnik i nežnost, pokazuje njegove snove od jave, i on sam čeka jedan zagrljaj dok ponoć kleči, on je onaj Dučićev potonji čovek, samo što svoje dučićevsko pevanje donosi približnije, zahtevnije i složenije.

Četvrti ciklus, Žena – svetilište, u sebi sadrži 14 pesama (Žena – svetilište, Telo, Oči jedne žene, Sve je u očima, Majsko nebo pod lipom, Kosa, Senke po vratu, Tvoji dlanovi, U zagrljaju, Pismo kožnoj memoriji, Pulsiranje, Tišina na zidu, Zvon u tišini, Kad pesnik ostane bez reči) koje svojim naslovima ukazuju na kalokagatičnu i dualnu žensku prirodu, Zablaćanski ženu gradacijski predstavlja – ona je prvo hram (svetilište), potom telo pa onda oči. Nemoguće je ne prisetiti se madone Laure Frančeska Petrarke, ali i Lenke Dunđerski Laze Kostića, što Zablaćanskog postavlja ne među podražavaoce, ali ni to nije greška, već među pesnike koji pevaju o epskim ljubavima, on ženi peva kao Bogorodici sa jedne i čulnoj ženi sa druge strane. Raspon njegovog pevanja je zadivljujući, jer ispevati ljubavne pesme u maniru petrarkizma, preko romantizma do modernizma, a sve to pak njemu svojstvenim stilom pevanja, posao je zrelog, nadahnutog i literarnim iskustvom obgrljenog pesnika. Dokaz tome je poslednja pesma ovog ciklusa Kad pesnik ostane bez reči, u podnaslovu Za D., sa svojim krucijalnim stihovima:

Ali kad ga ošinu munje i zagrle neizrečene dobrote,
U jednom trenu, kad plane i sve u njemu naglo se smiri,
U jednom biću spozna sve bure i sve života lepote,
Tad pesnik zaćuti, bežeći od stiha kô od jutra vampiri. (str. 75)

Potom pesma Pismo kožnoj memoriji koja svojim modernističkim elementima ovu zbirku određuje kao onu čuvenu književnu vrstu modernizma, zbirka lirskih pesama, koju čitalac sam određuje kakva je po svojoj tematici, što bi značilo da ljubavnu poeziju Anđelka Zablaćanskog treba uzeti sa rezervom da je samo ljubavna zbog svih slojeva koje sa sobom nosi.

Poslednji ciklus sa naslovom Bez kucanja  pravi je završni ciklus koji jedini pesmu sa istim naslovom postavlja na poslednje mesto u ciklusu, ali i celoj zbirci u kojoj je žena od svetilišta preko vile došla do konačnog određenja – ljubav.
Predloško-padežnom konstrukcijom „bez kucanja“, Zablaćanski je svoju ženu sklonio iza vrata ljubavi i zamolio da niko ne kuca, nema uznemiravanja, jer žena kao ljubav je i ovaj i neki drugi svet, ona je bisernica:

Prsti joj lagano
ispisuju krugove po mom kolenu,
kao da mi po telu ispisuje svoje ime:
Bisernica –
tada više nije bila samo žena. (str. 85)

Zbirka pesama Bisernica ljubavi zanimljiva je po svojoj strukturi, ima uvodnu pesmu i pet ciklusa tako podsećajući na dramsku strukturu – prolog sa pet činova, može se reći i pet dramskih faza. Prvi ciklus opisuje ženu, ljubav i odjeke onoga što ona jeste, drugi opisuje dušu čovekovu kao srž ljubavi, treći kulminira opisima odnosa žene i muškarca, četvrti umiruje taj odnos poredeći ženu sa hramom i božanstvima, dok peti imenuje ono što se nikada neće dokučiti a to je ljubav. Anđelko Zablaćanski književnosti, pa i umetnosti 21. veka, donosi jednu preko potrebnu zbirku kako bismo se podsetili suštine življenja sa jedne i večitog nadahnuća, od kog se možda danas u književnosti malo i pokušava bezrazložno pobeći, sa druge strane. Zbirka koja nesumnjivo prati Dučićeve reči da su ljubav i ljubavnici najveća utopija, ali i da u ljubavi nema ničeg razumnog i da je ona duhovno stanje bez ravnoteže i razabiranja.

Na mahove izjednačujući ljubav sa ženom, a možda i obrnuto, Zablaćanski svojom bisernicom ovaploćuje Dučićeve reči da je ženi dovoljno da izgleda kao ljubav, svakoj zaljubljenoj ženi se čini da mora izgledati drukčije nego što jeste, i da bude okićena draguljima i vrlinama kakvih nema, a ne samo onim kakvih ima, i da sebi čak izmišlja i drugo poreklo.

Bisernicu ljubavi Anđelka Zablaćanskog treba obavezno staviti na spisak literature za čitanje, ne samo zato što uspeva da prikaže ljubav kao pramotiv, već uspeva da prikaže ljubav ogoljenu, istinitu i nepatvorenu – a to ljubav muškarca i žene i jeste. Kontrastima, poređenjima, aluzijama, apoteozama, metaforičnim i alegoričnim slikama, preciznim pesničkim slikama, ogromnom slojevitošću, zastupljenom interpunkcijom ovo delo Anđelko Zablaćanski čini stilski besprekornim za sve to odabravši pravu reč –  bisernica, koja je nakon Pesme nad pesmama, Kanconijera, Đulića i ostale ljubavne lirike pravo poetično, sugestivno i antologijsko delo.