Бранка Селаковић – ХЛЕПЧИЋИ ПРЕМАЗАНИ МЕДОМ

Моја кћерка, изникла из класја, сакупљала је испод стола семе пшенице и опонашала пилиће. Њено невешто пијукање измамило је сузе на фотографијама предака које су до тада немо посматрале обреде које сам спроводила поводом празника. Мироточиве фотографије прабабе, прадеде  и непознатог младића за којег су упорно говорили да је давно нестали рођак, постали су олтарско место. Мајка се крстила. Није се усуђивала крпом да обрише стакло. Баба је мрмљала у браду и дизала руке ка небу. Отац и мој муж говорили су да је то кондензација од превеликог кувања. Наставили су кашикама да једу ванилице које ми нису успеле. Прхко тесто се распало приликом печења. Мрвице су им испадале из уста. Мачак је био сит и слаткиши га нису привлачили. Кћерка је кришом у уста стављала трунчиће испале из њихових брада. Гутала је и зрна пшенице. Замишљала сам клијање у њеним цревима и како постаје плодоносна ораница коју би сви да поседују. Чим смо дошли у село неколико знатижељних жена се надвиривало преко ограде. Кроз смех су коментарисале да само желе да виде како им хранимо будућу снајку. Њихови синови дебелих образа извиривали су са свих страна, испод сукњи, из прегача, марама, са трактора. Тада ми је постало јасно зашто је баба када сам добила прву менструацију извадила карабин из сандука.

Мама, побогу, прошла су та времена., говорила је моја мајка, свикла на живот у граду, изван сеоске заједнице. И сама се умало није удала тако, у четрнаестој, када су дошли просци, јер су чули да има девојчурак за њиховог оцвалог сина. Деда је био жив и носио је секиру за пасом. Баба је веровала ватреном оружју више. Мој отац им се свидео. Имао је нежне руке и старију браћу. Тако су знали да је њихов заувек, заувек, заувек. Шума је потврдила њихањем. Тата је волео да слуша бајковите успомене. Једва је чекао следећи Божић када ће се прича о сузама предака модификовати кроз заплет о богосину, а испред зида окупити група радозналих комшија и чекати да потече божанска вода из светлописаних очију.

Није то Божански огањ да се спусти са неба сваке године. Нити је ово Јерусалим., констатовао је мој муж, отац класја које је пијучући већ добро узнемиравало укућане. Али је ово благословена кућа., фркунула је мајка, скоро па увређено. Већ је видела медије који јој хрле у двориште и то јој се на трен допало.

Сузе су лиле испод стакла. Добро сам видела када сам се примакла да целивам један од рамова који је направљен од храстовог дрвета, палог у шуми, тик поред деде, неозледивши га. Деда-дечак га је довукао кући и издељао рам у који је ставио фотографију своје мајке. Из прабабе су точили вирови. Прадеди се покоја кап сливала низ упеглано лице које је овековечио путујући фотограф о неком вашару. Непознати младић је имао само један водени траг, скроман, скоро сасушен.

Тешка је мушка суза., цинично се насмејао отац.

Доста су конфузна појашњења о милом лику младића чији се портрет из армије преносио са колена на колено. У више наврата сам помислила да је заправо реч о једној од пропагандних разгледница које би требало да пробуде патриотски дух, али о томе нисам пронашла никакав доказ. И његово име је мењано од славе до славе. Горан, Милован и Градимир су била најчешће спомињана. Ипак једна од прича каже да је био вереник моје рођаке, страдао приликом неспретног доскока на земљу, скочивши из авиона падобраном. Или му се он није отворио? Како год било, реч је о несрећној љубави. Мада, ако је љубав, онда ту нема никакве несреће, без обзира на околности. Бити жив или мртав не игра никакву улогу. Писала сам министарству, генералштабу, протоколарној служби двора која ме је упутила на архив, а нељубазна службеница на касарне којих више нема, ни државе, ни града у којем је службовао. Приликом једног од окупљања потегла сам питање те фотографије и зашто ту виси. Баба је као најстарија лупила руком од сто. ¡Баста! То је ствар духова прошлости. Нико није смео да јој се супротстави. Била сам трудна и њена одлучност ме разоружала. Тако сам подигла руке у вис и истресла из њих невидљиви ужарени угаљ који сам носила неколико година трагајући. Сви су пљунули, па и ја. Тиме је прича запечаћена. Моја кћер неће знати ништа о њему, као и шума чије су подмлађивање отпочели у зору када се родила. Шумар је написао неколико притужби, али доста је необично да неко не иде у крађу, већ сади младице, па су га надлежни схватили неозбиљно. Дрвени под је упијао пљувачку неколико генерација. Други пљују у шаке да запечате договор, а ми на под. Онда се згази на излучевину и притегне. То је неки бабин швалер., намигивао је муж, мислећи да ме је њена одлука повредила. Напротив, коначно сам осетила олакшање.  Било је лето, уједале су муве за отекле глежњеве. Порођај се чинио предалеко и само сам слегла раменима. Некада се ствари у животу тако прихвате. Пун нежности и саосећања, лако је прихватио да необична тетоважа на мојој бутини није никакв космички тотем, већ последица једне луде ноћи у Софији. Слушали смо бугарски тренс и пушили траву шверцовану из Македоније. Љубила сам се са типом који је надахнуто говорио о српском подземљу, а не етнологији коју смо лагали да студирамо. Звук поткивања коња ме је пробудио. Била сам у приколици на периферији града са црним врзиним колом исцртаним мастилом по бутини. Рана је пекла.

Прабаба ме са зида гледа прекорно. Њој највише лију сузе. Мајка каже да је то што сам родила женско. Баба прећуткује мисли и чворноватим рукама меси хлепчиће. Синови јој нису на броју. Изван тога њој ништа нема смисла. Од када сам постала мајка откидам миро из свог срца да га дам и мојој кћери и баби да зацели. Не успевам.

Подиже крпу са теста. Пипне јагодицом да провери колико дишу. Неке премеси и опет покрије. Понавља поступак неколико пута, а онда их премешта на науљену тепсију. Пушим наслоњена на зид и одмеравам је. Осећа да је гледам и да ми секунд треба да јој кажем да неће доћи, далеко су. Један неће доћи никада и неће је звати. Бацам опушак у ватру и грлим је. Пером мараме брише очи. Зачадисте ми кућу. Отровасте ми пчелу. Моје класје је њој пчела. И није морала више ништа да каже, знала сам све записе њеног срца. Класје је умакала прсте у теглу са медом. Баба је узела њене руке и улепљене спуштала на хлепчиће. Дете је схватило свој задатак. Прстима-кашикицама, као брзим пчелињим ногицама, додиривала је мед, па бремените облутке од теста.

Нова тура ванилица ми је загорела. Сарма је била преслана. Хлепчићи са медом су били румени и сласни. Мљацкали смо грејући ноге покрај старог смедеревца. Класје је заспала у очевом наручју. Мироточиве фотографије су се натопиле водом под чијим налетима су се цепале. Са зида је спао малтер. Отац је одлучио да ипак позове водоинсталатера.