Branka Selaković – HLEPČIĆI PREMAZANI MEDOM

Moja kćerka, iznikla iz klasja, sakupljala je ispod stola seme pšenice i oponašala piliće. Njeno nevešto pijukanje izmamilo je suze na fotografijama predaka koje su do tada nemo posmatrale obrede koje sam sprovodila povodom praznika. Mirotočive fotografije prababe, pradede  i nepoznatog mladića za kojeg su uporno govorili da je davno nestali rođak, postali su oltarsko mesto. Majka se krstila. Nije se usuđivala krpom da obriše staklo. Baba je mrmljala u bradu i dizala ruke ka nebu. Otac i moj muž govorili su da je to kondenzacija od prevelikog kuvanja. Nastavili su kašikama da jedu vanilice koje mi nisu uspele. Prhko testo se raspalo prilikom pečenja. Mrvice su im ispadale iz usta. Mačak je bio sit i slatkiši ga nisu privlačili. Kćerka je krišom u usta stavljala trunčiće ispale iz njihovih brada. Gutala je i zrna pšenice. Zamišljala sam klijanje u njenim crevima i kako postaje plodonosna oranica koju bi svi da poseduju. Čim smo došli u selo nekoliko znatiželjnih žena se nadvirivalo preko ograde. Kroz smeh su komentarisale da samo žele da vide kako im hranimo buduću snajku. Njihovi sinovi debelih obraza izvirivali su sa svih strana, ispod suknji, iz pregača, marama, sa traktora. Tada mi je postalo jasno zašto je baba kada sam dobila prvu menstruaciju izvadila karabin iz sanduka.

Mama, pobogu, prošla su ta vremena., govorila je moja majka, svikla na život u gradu, izvan seoske zajednice. I sama se umalo nije udala tako, u četrnaestoj, kada su došli prosci, jer su čuli da ima devojčurak za njihovog ocvalog sina. Deda je bio živ i nosio je sekiru za pasom. Baba je verovala vatrenom oružju više. Moj otac im se svideo. Imao je nežne ruke i stariju braću. Tako su znali da je njihov zauvek, zauvek, zauvek. Šuma je potvrdila njihanjem. Tata je voleo da sluša bajkovite uspomene. Jedva je čekao sledeći Božić kada će se priča o suzama predaka modifikovati kroz zaplet o bogosinu, a ispred zida okupiti grupa radoznalih komšija i čekati da poteče božanska voda iz svetlopisanih očiju.

Nije to Božanski oganj da se spusti sa neba svake godine. Niti je ovo Jerusalim., konstatovao je moj muž, otac klasja koje je pijučući već dobro uznemiravalo ukućane. Ali je ovo blagoslovena kuća., frkunula je majka, skoro pa uvređeno. Već je videla medije koji joj hrle u dvorište i to joj se na tren dopalo.

Suze su lile ispod stakla. Dobro sam videla kada sam se primakla da celivam jedan od ramova koji je napravljen od hrastovog drveta, palog u šumi, tik pored dede, neozledivši ga. Deda-dečak ga je dovukao kući i izdeljao ram u koji je stavio fotografiju svoje majke. Iz prababe su točili virovi. Pradedi se pokoja kap slivala niz upeglano lice koje je ovekovečio putujući fotograf o nekom vašaru. Nepoznati mladić je imao samo jedan vodeni trag, skroman, skoro sasušen.

Teška je muška suza., cinično se nasmejao otac.

Dosta su konfuzna pojašnjenja o milom liku mladića čiji se portret iz armije prenosio sa kolena na koleno. U više navrata sam pomislila da je zapravo reč o jednoj od propagandnih razglednica koje bi trebalo da probude patriotski duh, ali o tome nisam pronašla nikakav dokaz. I njegovo ime je menjano od slave do slave. Goran, Milovan i Gradimir su bila najčešće spominjana. Ipak jedna od priča kaže da je bio verenik moje rođake, stradao prilikom nespretnog doskoka na zemlju, skočivši iz aviona padobranom. Ili mu se on nije otvorio? Kako god bilo, reč je o nesrećnoj ljubavi. Mada, ako je ljubav, onda tu nema nikakve nesreće, bez obzira na okolnosti. Biti živ ili mrtav ne igra nikakvu ulogu. Pisala sam ministarstvu, generalštabu, protokolarnoj službi dvora koja me je uputila na arhiv, a neljubazna službenica na kasarne kojih više nema, ni države, ni grada u kojem je službovao. Prilikom jednog od okupljanja potegla sam pitanje te fotografije i zašto tu visi. Baba je kao najstarija lupila rukom od sto. ¡Basta! To je stvar duhova prošlosti. Niko nije smeo da joj se suprotstavi. Bila sam trudna i njena odlučnost me razoružala. Tako sam podigla ruke u vis i istresla iz njih nevidljivi užareni ugalj koji sam nosila nekoliko godina tragajući. Svi su pljunuli, pa i ja. Time je priča zapečaćena. Moja kćer neće znati ništa o njemu, kao i šuma čije su podmlađivanje otpočeli u zoru kada se rodila. Šumar je napisao nekoliko pritužbi, ali dosta je neobično da neko ne ide u krađu, već sadi mladice, pa su ga nadležni shvatili neozbiljno. Drveni pod je upijao pljuvačku nekoliko generacija. Drugi pljuju u šake da zapečate dogovor, a mi na pod. Onda se zgazi na izlučevinu i pritegne. To je neki babin švaler., namigivao je muž, misleći da me je njena odluka povredila. Naprotiv, konačno sam osetila olakšanje.  Bilo je leto, ujedale su muve za otekle gležnjeve. Porođaj se činio predaleko i samo sam slegla ramenima. Nekada se stvari u životu tako prihvate. Pun nežnosti i saosećanja, lako je prihvatio da neobična tetovaža na mojoj butini nije nikakv kosmički totem, već posledica jedne lude noći u Sofiji. Slušali smo bugarski trens i pušili travu švercovanu iz Makedonije. Ljubila sam se sa tipom koji je nadahnuto govorio o srpskom podzemlju, a ne etnologiji koju smo lagali da studiramo. Zvuk potkivanja konja me je probudio. Bila sam u prikolici na periferiji grada sa crnim vrzinim kolom iscrtanim mastilom po butini. Rana je pekla.

Prababa me sa zida gleda prekorno. Njoj najviše liju suze. Majka kaže da je to što sam rodila žensko. Baba prećutkuje misli i čvornovatim rukama mesi hlepčiće. Sinovi joj nisu na broju. Izvan toga njoj ništa nema smisla. Od kada sam postala majka otkidam miro iz svog srca da ga dam i mojoj kćeri i babi da zaceli. Ne uspevam.

Podiže krpu sa testa. Pipne jagodicom da proveri koliko dišu. Neke premesi i opet pokrije. Ponavlja postupak nekoliko puta, a onda ih premešta na nauljenu tepsiju. Pušim naslonjena na zid i odmeravam je. Oseća da je gledam i da mi sekund treba da joj kažem da neće doći, daleko su. Jedan neće doći nikada i neće je zvati. Bacam opušak u vatru i grlim je. Perom marame briše oči. Začadiste mi kuću. Otrovaste mi pčelu. Moje klasje je njoj pčela. I nije morala više ništa da kaže, znala sam sve zapise njenog srca. Klasje je umakala prste u teglu sa medom. Baba je uzela njene ruke i ulepljene spuštala na hlepčiće. Dete je shvatilo svoj zadatak. Prstima-kašikicama, kao brzim pčelinjim nogicama, dodirivala je med, pa bremenite oblutke od testa.

Nova tura vanilica mi je zagorela. Sarma je bila preslana. Hlepčići sa medom su bili rumeni i slasni. Mljackali smo grejući noge pokraj starog smederevca. Klasje je zaspala u očevom naručju. Mirotočive fotografije su se natopile vodom pod čijim naletima su se cepale. Sa zida je spao malter. Otac je odlučio da ipak pozove vodoinstalatera.