Синиша Мозетић – Девет песама

ЈУТРО

Узалуд покушавам
да је
дозовем у
јутро чаробно меко

она је само
у мислима мојим
словима
ненаписаним

звезданим
сновима
топлим кишама
маглама далеко.

РЕЧИ

Слутио сам
од невештих речи
тишина чаробна
била је боља

сећам се да
ћутала си
и гледала
насмејана
у своје бескраје

у неко далеко
где
пијано небо
љубила су поља.

СУНЦОКРЕТИ

Само су високо
узлетели орао
сунце које лагано нестаје

корак у бескрајној тишини
и песма нова

исплетени венац
што краси јој сећања
још недирнута иста

један мост
што над реком блиста

стара тврђава
сунцокрети жути
спори минути

и прелепа девојка
у игри одлуталих снова.

ТАЛАСИ

Са осмехом
заједно
чували смо
нечију
чаробну тајну

цртали облаке
небо
снове песму
и бескрајну
звезду сјајну

на трен
и искрено
зачарано били
смо једно
као аласи и таласи.

УВЕК ИМА НЕКОГ

Не бих ништа писао
баш ни слова
да не верујем у
звезде непокор и јутра
нова

и да неко увек има
неког па га воли
лагано меко

ко му је свемир
песма и једини смисао
не не бих ништа баш
ништа писао.

ВРБАЦИ

Док истим стазама
корачамо,
загледани у савске врбаке

знамо
да једном ће
и ова нова

постати

та
добра,
стара времена

и даље
ће бити истих
пијаних морнара

уморних рудара,
боема,
клошара и сањара

учитељи ће исте,
немарне
грдити ђаке

мудри Платон
славном Сократу
и даље драг бити

и неко наш ће,
тог неког,
далеког, далеког сутра

прелепу
девојку својих
снова

једину,
и баш њу,
и само њу,

загрљену, пољубити.

ОРИОН

Још један
поглед
на телефон

а могли смо,
загледани у Орион,
седети крај ватре

са шољицом
миришљавог чаја
у руци.

Узалуд су ме
убеђивали
да је у неком рату
неко победио

и вечерас
ћу прочитати
само посвету

књиге
коју си ми
давно поклонила.

ГАЛЕРИЈА ОГЛЕДАЛА

Дуго
очекивана премијера,
гужва
и ко има карту више

извините,
који је ово ред,
не видим баш добро
шта пише.

Још један поглед
по сали,
боже, па то је она

светла се полако гасе,
молимо вас,
искључите звук ваших
телефона.

Пауза, у фоајеу
она ме је препознала,
причали смо о
Паризу, Ђоконди
и версајској Галерији огледала.

Док стрпљива
публика
пажљиво наставак прати

потпуно одсутан,
сећам се
мора, погледа у даљине

великог, белог једрењака,
који је тог јутра
изненада отпловио

музике за плес, рибарских
свића,
свечане тишине,

осмеха,
упитаног погледа
и та њене
тајанствене, црвене хаљине.

ЛАСТАВИЦА

Не, нисам,
нисам
ти никада рекао

помислим често,
и боље

јер не даде поток,
што мноме је управо
текао

тамноплава ластавица,
коју сам

узалуд чекао

ни то, сунцем пробуђено,
љубичасто
поље.