Божимир Божо Пилчевић – Три песме

СЕЋАЊА КРОЗ ЖИВОТ

Сетим се понекад свега,
као кад ветар старим путем прође,
па донесе гласове давних дана
и лица које срце још препознаје.

Трчао сам кроз живот
некада брзо, некада уморно…
Некада са смехом у очима
некада са тишином у грудима.
Било је јутара пуних наде.
када се чинило да читав свет је мој…
Било је и вечери када сам осећао
Да и туга има свој спокој.
Сетим се руку које су грејале,
речи које су ме носиле даље…

Сетим се снова који су расли
као врбе на обалама уснуле реке
Године су текле као реке
свака је нешто са собом понела…

Са мном су остале вера љубав
и искре живота што ватру пале…
Живот није само време,
већ траг срца у времену.

У свакој успомени живи нада,
да што је лепо за вечност остаје…

Ако сам трчао нисам сам.
Са мном су били људи дани молитве…
И сад кад застанем и погледам у прошлост
Видим: Живот је био од бога дар…

ЉУБАВИ КОЈЕ СЕ НЕ НЕ ЗАБОРАВЉАЈУ

На ливади покрај стада, на путу до школе у воћњаку,
тамо где ветар тихо милује нам косе,
рађала се љубав што није знала за речи.
Скривала се у јутарњој магли, у осмеху, у погледу
у очима што су говориле више него усне.
Крај извора, где вода шапуће старе тајне,
стали би смо близу ал опет стидљиво далеко.

У дрхтају усана и тихом уздаху
стајала је цела једна младост.
Покрај реке, под ведрим небом
што је мирисало на лето,
поглед би се задржао секунду дуже…

И већ је срце знало, што усне нису смеле да кажу
да је то љубав која се осећа у треперењу душе…
На житним њивама, кад зрело класје зашуми,
руке би се случајно дотакле…
И тај тренутак, кратак као трептај,
више је говорио од свих изговорених речи.

На прелима и поселима у гужви и смеху,
највише се видела та чежња.
У једном погледу преко рамена,
у осмеху што се стидљиво враћа,
у очима што се траже и никада довољно
порука не пошаљу…

То је била некадашња љубав.
Тиха стидљива, а дубља од сваке реке…
Скривена у дрхтају усана,
у осмеху што траје само трен…
А памти се цео живот

КУЋА ШТО ЋУТИ А СВЕ ПАМТИ

Стара кућа ћути, ал’ све зна.
У њеним зидовима све шушти
као заборављено писмо
што више нико не чита, а све говори.

Мали прозори – два ока светла,
гледају ко одлази без поздрава,
а ко се враћа тише него што је отишао,
носећи године у џеповима.

Ноћи без лампе проведене…
Нема гаса, фитиљ кратак, а живот све краћи,
па штедиш светлост као последњу реч
коју немаш коме да кажеш.

И… Опет – видиш.
У том мраку што притиска груди
рађа се нешто тихо, упорно,
нешто што не да да потонеш.

Тишина дође као стара пријатељица,
седне поред тебе без питања,
и заједно слушате како прошлост дише
у сваком углу куће која шкрипи и прича.

Прошлост протрчи кроз кости,
али не однесе све
остави траг, топлину испод пепела,
да подсети: било је лепо.

И кад затвориш очи,
та кућа више не ћути
она те зове назад
у време које још у теби живи.

И сад кад године стегну срце
ја их враћам уназад
у оно лепо време,
где је и мрак умео да светли…