Анђелко Заблаћански
ОНИ
У пуној глави чувам гнезда умрлих птица,
Осећам миришу пера, пев им мирише,
Док упорно погледом ми кружи крешталица
Нудећи само непој и ништа, ништа више.
Руке ми вежу људи без душе, без свог ума;
У туђој снази бесни, сами пред собом дични,
Мене би да одведу далеко од старог друма;
Без темеља, без грађе куле дижу невични.
А мојој птици бране умрли пев да оживи.
Залуд гудала, струне – невични време кроје,
За бездушје њино – увек су други криви,
Мада знам – за њих сем њих, други не постоје.
(Из збирке песама Ноћи вучјег зова, УПС, 2020)
У овом броју
Реч уредника
Две приче – Јелена Цветковиоћ
Једна прича – Владимир Ајџановић
Наиђу нека јутра – Лабуд Н. Лончар
Јара над равницом – Ирена Бодић
Осврт – Милица Миленковић
Приказ – Маја Белегишанин
Есеј – Радојка Бјеливук
Нове књиге (Свакодневни покушаји
апокалипсе, Посуда за птице)
Симфонија снова – Богдан Богдановић
Геометрија живота – Александар Ђурић
Једна песма – Стефан Елезовић
Из окружења – Емилија Васиљевић
Три приче – Жељка Башановић Марковић
Прича из живота – Соња Дисић
Митолошка прича – Динко Османчевић
Из заумља – Томислав Крсмановић
Млади пишу – Петар Јевтић
Пет песама – Саша Скалушевић Скала
Четири песме – Саша М. Угринић
Три песме – Борислав Батин
Две песме – Вук Стевановић
Тиховања – Лазар Тица
Преводи – Милан Тасић Д
Три сонета – Срба Ђорђевић
Класичне строфе – Немања Ристић
Афоризми