Radojka Bjelivuk – Latinično R kod Bose

Postoje slova koja se nikada ne nauče. Koliko god sricali azbuku, habali Bukvar, kupusali Čitanku, ta slova ostaju nenaučena za ceo život. Prosto se otmu ruci, otmu se sluhu i govoru. Ne postanu nikada glas. Ostanu večiti znak koji ne umete ni da ponovite, ni da kažete. Tako doživotno, kao pokunjeno dete, ćutite. Postoji, naravno, i ono jedno slovo koje vam obeleži život svojim kosim crtama, uspravnim, debelim. I ostanu da stoje tako uspravno i kad se vi pogrbite od godina i godina sricanja teške azbuke.




Naučila sam azbuku pre prvog razreda, ali nijedno slovo azbuke ne znam. Ne znam… Pitajte me sada šta je „az“ reklo mojoj ruci kad je počeo susret. Pitajte me za „buki“ i njegovo nepoverenje u rukovanje sa mnom. Pitajte me i nećete dobiti odgovor. Odgovor ne znam ni ja. Nikada slova azbuke nisam naučila. A trudim se. Iako odavno završenih studentskih dana, ja vucaram svakodnevno čitanke sa sobom, maltretiram knjige, poeziju dovodim do metamorfoze u onomatopeje, a i dalje sam onaj isti neko ko ne ume pisati, ko nije savladao azbuku. I dalje sam onaj isti neko ko ume da napiše samo jedno jedino slovo, latinično…

Pre mnogo, mnogo godina, u jednom malom, malom selu rodilo se jedno slovo. Latinično R. Mama je ruku povela u jednu zgradu, na jedan razgovor i jednu kafu. Kod teta Bose. Uz stepenice, na sprat. Na teta Bosinom stolu bio je papir. Prazan, zavodljiv. Ruka je poletela pravo u taj zagrljaj beline, ali joj se nisu dopali prvi koraci po belom predelu. Ruci je u pomoć pritekla druga ruka, pokazavši kako da korača sigurno, ne saplićući se. Ruka se još malo teturala, a onda konačno prohodala! Iz tih prvih koraka rodilo se latinično R.

Koračala je ruka pravo, pa napravila polukrug lagano u desno i vratila se unazad, a onda, našavši iznenada jedan putić jugoistočno, pošla zaneseno njime. Koračala je ruka, sva u zanosu i koračala bi ko zna dokle još tako da mama nije povela ruku kući. Niz stepenice, sa sprata. Beli papir, koji više nije bio beo, već natopljen krvlju jednog rođenja, ostao je na stolu, kraj ispijene kafe. Crnilo iz šolje preneseno je na papir. Šolja se sada belela, a papir bio sav u flekama. Flekama jednog rođenja. Dok teta Bosa nije oprala šoljice.




Samo je jedno slovo rođeno iz koraka moje ruke. I to je bilo latinično R. Kod Bose. U onoj zgradi, koja i sada postoji u onom malom, malom selu, kao pre mnogo, mnogo godina. Ono što više ne postoji jeste onaj papir i one šoljice. Teta Bosa sigurno kuva i ispija kafe i sada, dajući priliku možda nekoj drugoj ruci da magijom prvih koraka prenosi tamu sa jednog mesta na drugo, prisustvujući rađanjima. Sigurno to teta Bosa čini, ali ko zna gde. Sigurno u nekoj prizemnoj kući, u nekom velikom gradu. Bila je to obična kafa i običan razgovor, ali nisu ni slutili da je slovo koje se tada rodilo obeležilo moj život i sve moje buduće korake. To jedno slovo. Latinično R. Kod Bose. U onom malom, malom selu, uz stepenice, pa na sprat…