Душан Васиљев – Заборављени песници

(Из архиве Суштине поетике)

О ПЕСНИКУ

dusan vasiljev zaboravljeni pesniciДушан Васиљев, песник и прозни писац, један од најзначајнијих српских експресиониста, рођен је у Великој Кикинди, тада у Аустроугарској, 19. јула 1900. године, од мајке Ракиле и оца Косте. Васиљев је имао сестру Александру, брата Спасоја и сестру Јелену. Мајка му је умрла 1904, а отац се потом по други пут оженио. Из тог брака рођено је још петоро деце, од којих је троје умрло непосредно после рођења. Основну школу је похађао у Кикинди, а грађанску и учитељску у Темишвару, где су му се породица преселила 1911.

Пошто му је отац отпремљен на фронт, морао је да преузме бригу о браћи и сестрама. Похађао је школу и радио као писар, а 1917. се пријављује у војску. Позивају га 1918. и отпремају на фронт на Пијави. Враћа се исцрпљен и са озбиљним знацима маларије и бронхитиса.

По повратку у Темишвар затиче српску војску. Ступа у службу у команду места, као писар и тумач, а потом као деловођа. Оснива Коло младих Срба и лист Слога. Када је српска војска напустила Темишвар, одлази у Београд. Уписује се као ванредни слушалац на Филозофски факултет, почео је да сарађује у Слоги, Књижевном југу, Дану, у Мисли, коју води Сима Пандуровић. Студије је морао да прекине, али завршава педагошки курс и 1920. прелази у Ченеј као учитељ, место које је тада припадало Југославији, и исте године се жени са Милојком Малетић. Поново га 1921. позивају у војску, у Кратово, где гони качаке и бугарске комите.

Болестан, пуштен је кући исте године. Проводи време у Ченеју, где му се стање погоршава. Покушава 1923. да се лечи, одлази у Загреб, али га враћају са препоруком да се јави на пролеће.

Умире 27. марта 1924. у Кикинди.

Душан Васиљев за живота није успео да објави збирку.

ОДМОР

Под прозором се затитрали
сунчани зраци врели
и на лице му сели,
као кад мајка лампу пали.

Он се пробуди изненада
и хитро, лако скочи,
али се сети: одмор је сада –
и опет склопи очи.

Соба се опет испуни миром,
смрт прети сваком звуку;
зраци отворе врата широм
па се тихо повуку…


ГРОЗНИЦА

Сећам се да су преко неба
бесни летели ждралови,
и да је неко од наших липа
вешала секао,
и да су ме вијали неки валови,
и да сам једва утекао
у неку таму . . .

… И у болници сам се пробудио
бескрајне једне ноћи.
Очи су ме пекле
и сузиле,
(ваљда су ме беле жене урекле?)
и по телу су ми пузиле
неке хладне бубице или мрави.
И дрхтећи сам чекао петла
да зору јави,
и да пред мене баци
две-три прегршти светла.
И ветра, да сљушти са земље кору
која је обвила ноћ.
И неког, да ми донесе воде.

И када је зора приспела,
све се предамном тада
бесомучним тактом почело окретати:
столови, убруси, лавори, клупе,
недеље, године, векови,
дани и часови, минути . . .

А бочице и лекови
у њима, жути,
дубоко су ми се поклонили,
и пролетњим гласом дрвета која пупе,
у уши су ми звонили:

─ Цин, не бој се Смрти!
Она се од нас плаши,
као од ватре вук.
Цин, она се на нас
из далека само плази,
али нас увек обилази,
јер смо јој једном
сломили струк.
Цин, не бој се Смрти!
Цин, цин, цин . . .

И поново је пала ноћ.

ПОСЛЕДЊИ САСТАНАК

Ја сам слеп и го и сакат
остао онда на цести,
и нико ме није хтео пољубити
и собом повести;
а ти си пошла даље,
у нове загрљаје,
поносна, неверна, бела жено!
Ал ми ћемо се још једном срести!

И када се поново, последњи пут сретнемо,
бедно,
и жедно,
и немо, –
прошлост ће нас у једно тело слити,
и нас двоје ко два помамна дива
испод неба ћемо се вити,
и онда ћемо пасти
у монотону средину њива.

И богови ће за своје звезде
искре од нашег пламена красти.
(Појмиш ли, бела, поносна жено:
искра да будеш боговима!?)
И онда ћемо нестати
без плача, праха и дима…


СВЕТЕ МОЈЕ НЕДЕЉЕ

Часови мојих надахнућа,
ох, свете моје Недеље,
зашто ми се чешће не прикрадете?
Ја сам на ваш олтар принео
све моје вере и молитве и адете,
и ви сте ме за свога сина примиле,
ох, свете моје Недеље.

Ох, свете моје Недеље,
часови мојих надахнућа,
видите моје пуне столове
празних, белих папира,
и стаклених путира
са плавим и црним мастилом,
и нових, челичних пера,
да приме ваше даре:
жеље и мисли и болове,
и нове псовке, и грехе старе,
и све наде свих зора,
и сав очај свих предвечерја . . .

Ох, када би ми свакодневно дошле,
моје би очи стално сјале,
и пред вашим сјајем у мојим очима
све би завесе пале,
и сва би се подигла вела . . .
И можда не би тужна била опела,
када би ми свакодневно дошле,
часови мојих надахнућа,
ох, свете моје Недеље!


ЧОВЕК ПЕВА ПОСЛЕ РАТА

Ја сам газио у крви до колена,
и немам више снова.
Сестра ми се продала
и мајци су ми посекли седе косе.
И ја у овом мутном мору блуда и кала
не тражим плена;
ох, ја сам жељан зрака! И млека!
И беле јутарње росе!

Ја сам се смејао у крви до колена,
и нисам питао: зашто?
Брата сам звао душманом клетим.
И кликтао сам кад се у мраку напред хрли,
и онда лети к врагу и Бог, и човек, и ров.
А данас мирно гледам како ми жељну жену
губеви бакалин грли,
и како ми с главе, разноси кров, ─
и немам воље ─ ил’ немам снаге ─ да му се светим.

Ја сам до јуче покорно сагибо главу
и бесно сам љубио срам.
И до јуче нисам знао судбину своју праву ─
али је данас знам!

Ох, та ја сам Човек! Човек!
Није ми жао што сам газио у крви до колена
и преживео црвене године Клања,
ради овог светог Сазнања
што ми је донело пропаст.

И ја не тражим плена:
ох, дајте мени још шаку зрака
и мало беле, јутарње росе ─
остало вам на част!

Објављено у Суштини поетике број 28, 3. априла 2016.