Место ћирилице у данашњој српској књижевности

Пише: Немања Видић

(Из архиве Суштине поетике)

Сажетак

Овим радом жели се указати на следеће: да је српска књижевност пре доласка на власт комуниста била готово 100% ћириличка; да је данас ћирилица сиротица у српској књижевности јер је она полатиничена више од 70%, с трендом готово потпуног ишчезнућа ћирилице; да је замена српске ћирилице хрватском латиницом планирана Новосадским књижевним договором из 1954. године, а спроведена је у организацији Матице српске; да је Матица српска потписала смртну пресуду ћирилици одредницом у свом правопису из 2010. године да је и латиница стандардно писмо српског језика; да готово уопште нема јавног отпора латинизацији српске књижевности, него се потреба за увођењем стандарда имања два писма у српском језику правда управо тиме што је та књижевност латинизована, па је зато и латиница српско писмо; да нема отпора књижевника латинизацији Срба, него су они с неговањем два изговора и два писма препрека културној интеграцији српског народа са обе стране Дрине; да су носиоци латинизације државна власт и универзитетски професори које држава плаћа за латиничење Срба, а који делују кроз просвету и националне институције: Српску академију наука и уметности, Академију наука и уметности Републике Српске и Српско културно и умјетничко друштво Просвјета, а које су националне само по имену.

Књижевност  православних Срба била је само ћириличка од њиховог описмењавања до стварања Југославије

Сва књижевност православних Срба од њиховог описмењавања  до појаве Југослвије, у којој су живели у заједничкој држави са Хрватима, била је ћириличка. О томе је написао студију Василије Клефтакис, која је објављена на сајту НСПМ. Анализирао је српско издаваштво у последњих стотину година и извео следећа два главна закључка: прво, до доласка на власт комуниста, ћирилица је суверено владала у српској култури, готово у стопостотном обиму, и друго, тренд замењивања ћирилице латиницом је такав за ће Срби за коју деценију бити потпуно полатиничен народ. Василије Клефтакис је доктор медицинских наука који живи у Холандији, а не лингвиста, филолог или књижевник. Језичка струка о томе неће писати, јер је она, злоупотребљавајући ауторитет српских националних институција, управо преко њих спровела латинизацију Срба. На том путу брисања свега српског Матица српска је стигла дотле да има Одељење за језик и књижевност, а не Одељење за српски језик и књижевност. Необавештени народ  верује да, док он оре, копа и ради у фабрикама, имају неки који су школовани о државном трошку, титулисани и плаћени да брину о српском националном интересу. Али они су злоупотребили свој положај и баве се  српскохрватским уместо српским језиком. У небризи за српско отишли су толико далеко  да ниједан председник САНУ, ни у Југославији ни данас у Србији, није јавно проговорио о затирању ћирилице, а камоли да је државну власт ставио пред свршен чин јавним предлагањем шта она треба да учини да би српско хиљадугодишње национално писмо било враћено Србима. Чак су јавно предлагали да се САНУ преименује у АНУ. Ово друго име би уистину било прикладније, јер САНУ ради речник српскохрватског  уместо српског језика.

О томе да је књижевност Срба ,била ћириличка од самог њиховог описмењавања   данашњи универзитетски професори језичке струке не уче студенте, како се не би постављало питање њихове одговорности за слом ћирилице у време комунизма, кад су они стекли титуле и привилегије управо на латиничењу Срба. Показаћемо то на примеру схватања значаја ћирилице за српску културу проф. др Лазе М. Костића, на једној страни,  и групе професора на челу са Петром Милосављевићем која је основала Покрет за враћање србистике, с друге стране.

Проф. др Лазо М. Костић избегао је на запад пред комунистима и живео у беди. Чекао је на прилоге  српске сиротиње из Америке од по десетак долара, да би могао да купи папир и да напише оно што српски професори у комунизму неће написати. Једну од својих књига је посветио мајци из захвалности „што га је родила Србином“.

Између осталог, писао је и о томе да су Хрвати присвојили српски језик. То се у српским земљама могло објавити тек после пада комунизма и Југославије. Покрет за враћање србистике заступа управо ту тезу, а сам проф. др Петар Милосављевић је написао у својој књизи Југословенска идеја и српска мисао да је Л. М. Костић највећи српски писац у емиграцији.

Л. М. Костић је ћирилици придавао прворазредан значај, одлучујући за опстанак српског имена, управо зато што је сво стваралаштво православних Срба било ћириличко. Тако је у својој књизи Ћирилица и српство – о српском језику – Вук и Немци („Добрица књига“, Нови Сад 1999) навео 76 примера да су се Срби препознавали по том писму и да су их по њему препознавали странци. Ево неких његових мисли о ћирилици (преузето из књиге Драгољуба Збиљића Српски језик под окупацијом латинице, „Ћирилица“, Нови Сад):

*

Истина, данашња славистика сматра да је код Словена пре ћирилице била у употреби глагољица. То још није сигурно доказано и многи веома угледни слависти и даље тврде да је ћирилица прво словенско писмо.

  *

Ћирилица је настала пре одвајања Источне цркве од Западне, ћирилица је настала давно пре Светог Саве и пре наше аутокефалне српске цркве. Ћирилица је настала кад међу Србима тешко да је уопште било писмених људи. Ћирилица је настала пре и једног јединог српског културног споменика.

Сва наша писменост и сва наша култура у њој је изражена. Ми немамо у целој светској културној историји ништа пре ње, као што немамо  ни ма шта ван ње. Наша видна култура с њом започиње, она се у култури огледа.

*

Са појавом ћирилице су Срби културно настали, са њеним одрицањем они би културно нестали, престали би да егзистирају као самостална нација, самосталан културни индивидуалитет.

***

Предводник Покрета за обнову србистике проф. др Петар Милосављевић, који је одао признање Л. М. Костићу – прихватио је његову тезу  да су Хрвати присвојили српски језик, али је потпуно прећутао његов став о ћирилици. Друкчије није ни могао јер је писањем на сајту „Видовдан“ доказивао да је и латиница српска тиме што је он деценијама био уредник часописа „Поља“ у Новом Саду, латиничког током целог свог трајања. Уместо да макар не спомиње ту чињеницу, јер она сведочи да је била лажна стандардизована равноправност писама у Југославији, он из ње изводи овакав закључак: ако се он осећа Србином, а толике године је био уредник латиничког часописа, стављајући се тако на страну латинице, онда мора да је и она српска.

А да би оправдао свој латинички стаж у српској просвети, науци и култури, односно латиничење српске књижевности, првенствено наопаким учењем студената будућих књижевника, прибегао је ширењу неистине да је Вук Караџић аутор и ове латинице, што значи да је она српска и по том основу, а не само по томе што је његов часопис „Поља“ био искључиво латинички.  Доказ за то му је била чињеница да су у Вуковом буквару као српска писма показане једна поред друге и ћирилица и латиница. Срећом, поред толико професора и књижевника нашао се један инжењер Владислав Грујић који је открио неистинитост наведеног става П. Милосављевића. Наиме, Милосављевић се позивао на репринт издање Вуковог речника, а Грујић је открио да је он фалсификован тако што му је додат један лист којег нема у оригиналу. Тако се у тражењу „научне“ подлоге за правдање латиничења Срба и њихове књижевности посегло чак и за комунистичким фалсификатом.

Чак је на страни латинице и русиста, проф. др Радмило Маројевић, који је извео овакав закључак: пошто Хрвати говоре српским језиком, онда је и латиница којом се служе писмо српског језика. Односно, чији је језик његово је и писмо које се користи у њему.

Трећи угледник из Покрета за враћање србистике проф. др Милош Ковачевић је извео овакав закључак: латиница јесте писмо српског језика (јер њу користе Хрвати у присвојеном српском језику), али није српско писмо. Ваљда је српско онда кад га у српском језику користе Срби у српским земљама кад говоре српски језик. Чак је и написао књижицу Српски језик и српски језици у којој су и четири аксиома, а четврти је да српски језик има два писма. У принципу је све наведено тачно, али је штетно по ћирилицу. Јер, народ који једва преживљава, не разуме те Ковачевићеве лингвистичке финесе. Чим он чује да српски језик има два писма, одмах отписује ћирилицу као сувишну или у најмању руку одустаје од става да је ћирилица једино српско писмо. Јер, комунистички систем је, а и овај „демократски“, учинио да народ не сазна кључну чињеницу – није хрватска латиница, коју је вероватно саставио Немац Људевит Гај тек у 19. веку, надвладала  хиљадугодишњу српску ћирилицу због неког њеног недостатка, него зато што је државна власт то планирала и усмеравала, с намером да ћирилица буде потпуно замењена хрватском латиницом. При томе је вршено свакакво насиље над ћирилицом, па и повлачење декретом из употребе ћириличких писаћих машина из државних институција и установа, престанак производње таквих машина и друго. 

Српска књижевност је данас полатиничена више од 70%

Осим што се о катастрофално малој данашњој заступљености  ћирилице у српској књижевности може сазнати из поменуте студије Василија Клефтакиса, о томе сведочи и стање на београдским сајмовима књига. Истраживање тог стања вршило је пре две године Српско национално удружење „Српска азбука“, али резултат нико није хтео да објави да се не би сазнала колосална српска срамота и пораз.  Истраживањем се дошло до готово истог резултата као и Клефтакис. Ту истраживања нису ни потребна, јер се  и на први поглед уочава море хрватске латинице. То је Хрвате толико охрабрило да су на хиљаду билборда широм Србије својим писмом позвали Србе на свој Јадран! Нису тиме Хрвати понизили Србе, него су ови понизили сами себе. Нису странци криви што сматрају Србију латинском земљом, него им је Србија дала повода за то. Чак су и руске фирме одлучиле да се купцима у Србији Републици Српској додворавају хрватском латиницом. Тако пред Рафинеријом уља Модрича можемо прочитати „добро дошли“ на српском језику и хрватској латиници, а испод тога на руском језику и руској ћирилици.  Или, пре десетак година издавачка кућа „Лагуна“ је имала изложбу књига у прозорима Библиотеке града Београда, и то без иједног ћириличког наслова! Директор те библиотеке је био књижевник Јован Радуловић! Све српска беда до беде и срамота!

Клицу латиничења Срба посејао је велики ауторитет књижевни критичар Јован Скерлић

Клицу данашње пропасти српске ћирилице није посејао још пре стотину година неки књижевник, али јесте књижевни критичар Јован Скерлић. Још пре Првог светског рата он је у име уједињења народа у будућој Југославији предлагао да Срби одустану од ћирилице, а да Хрвати прихвате екавицу. Колико је то било видовито, види се по томе што данас у Хрватској нема ни Срба , ни екавице, ни ћирилице. Срби не смеју ни помислити да јавно користе ћирилицу, а и табле на којима је држава исписала латиницом и ћирилицом имена својих институција лупају се чекићима. И то уз јавну подршку тамношњег поглавара католичке цркве. Ако је неко поверовао да ће то навести Србе да ћирилицу схвате као своју националну вредност, грдно се преварио. Српски медији пишу о томе три дана, а у следећа три дана све се заборави као да није ни било убијања ћирилице. И опет би Срби у било какво заједништво са Хрватима, али ови неће ни да чују. Тако је проф. др Петар Милосављевић већ наговестио нове експерименте са српским националним бићем у својој књизи Југословенска идеја и српска мисао. Критикује он хрватску идеју југословенства, па каже да српска идеја југословенства још није потрошена.

А колики је данас ауторитет Јован Скерлић, показаћемо овим примером.

Кад је аутор овог текста упитао  академика и књижевника Драгана Недељковића зашто он и његов кум академик Дејан  Медаковић никад нису поменули ћирилицу док су сатима били гости једне телевизије,  овај је показао прстом на затиок своје главе и рекао да би волео да и ту има једно око, тј. добро је имати више писама, иако се на тај начин није обогатио ниједан други народ на кугли земаљској. А онда се позвао баш на став Јована Скерлића. Па кад универезитетски професор и академик не разуме да се Јован Скерлић поменутим предлогом само обрукао пред својим наследницима, разумевање се поготово не може очекивати од средњошкослких професора и књижевника из народа.  Зато академик и није могао приметити да је Београд окупиран хрватском латиницом, тј. мало је Србима само ћирилица, јер би им био сужен видик, па кад немају друго своје писмо  добро им је и оно туђе које је унесено у Београд и на Цетиње на бајонетима аустроугарске војске. На истим оним бајонетима којима су понајвише Хрвати пробадали српску нејач у Мачви 1914. године. То су Срби брзо заборавили као и искуство из следећег рата кад им је и Анте Павелић наменио исту ту латиницу тако што им је забранио њихову ћирилицу и у приватној употреби. Две године  касније други Хрват, Јосип Броз, је опет подарио Србима хрватску латиницу тако што је био удесио да све пароле на оном заседању у Јајцу буду њоме исписане.

Овде треба приметити да је академик Драган Недељковић био председник Покрета Светозар Милетић, који је први пут робијао управо због залагања за ћирилицу.

Данас нема никаквог отпора књижевника латиничењу Срба, иако га је било чак и у време комунизма

Комунисти су раскрчили пут хрватској латиници у српским земљама управо преко књижевности. Договор из 1954, а у ствари налог КПЈ да латиница временом замени ћирилицу, звао се Новосадски књижевни договор. Матица српска је спровела анкету међу књижевницима и језичким стручњацима о томе како треба решити питање писма у новој држави. Од 63 учесника анкете само 23 су се потписали ћирилицом! Јасно је наведен циљ увођења другог писма у српски језик: „постепена замена српске ћирилице хрватском латиницом“. Књижевник Станислав Винавер се без икакве резерве определио за то да латиница одмах замени ћирилицу.

Највећа лингвистичка подвала Србима је била замена српског имена језика српскохрватским. Подразумевало се да уз њега иде хрватска латиница као писмо србохрватства, југословенства и братства и јединства, а не великосрпска, четничка и назадна ћирилица. Срби у Хрватској нису ни разумели да су остали без свог имена језика, а тиме и без основног националног упоришта и самопоуздања. Оставши тако без заштите Београда, који се претворио  у иницијатора расрбљавања српског народа, Срби у Хрватској су морали одустати и од ћирилице. У Хрватској није било ниједне ћириличке књиге,  ниједног српског песника и  књижевника.  

Велико српско име Батрић Јовановић

У Београду се знало да ће председник српске владе др Благоје Нешковић бити смењен чим га  је Александар Ранковић овако критиковао: “Друг Нешковић се и даље потписује ћирилицом.“

Једини српски политичар који се јавно успротивио  ниподаштавању ћирилице је био Батрић Јовановић.  Он је почетком осамдесетих година у Савезној скупштини прозвао Микулића и Поздерца због тога што је из БиХ истерана ћирилица, као и Азема Власија из истог разлога.

Власи је одговорио исправно да је писмо политичко питање. На Косову и Метохији се вратила ћирилица на раскрснице путева тек две деценије, чим би их ослободила српска полиција.

После тога појавила се она у БиХ  уз латиницу и ћирилица на таблама са именима установа и школа. Новине су имале и странице с ћирилицом. У Мостару  је одржан неки књижевни скуп на коме се Младен Ољача заузео за ћирилицу, док је данас у „демократији“ незамисливо да се књижевници јавно и организовано залажу за ћирилицу.

Тек пред сам распад Југославије, правник академик Радомир Лукић био је иницијатор да се у САНУ формира комисија за бригу о ћирилици. У њу су ушли још историчар академик Василије Крестић и сликар академик Стојан Ћелић. Дакле, ниједан књижевник.

У данашње време само се песник Љубомир Симовић јавно заузео за ћирилицу, и то својим говором на отварању  Београдског  сајма књига 2006. године. Књижевници нису ни свесни своје одговорности за латиничење српске књижевности. Ваља поменути и бисер песму Анђелка Ердељанина Негативна молитва, у којој су наведени они који не воле ћирилицу, али не и књижевници:

Убиј, Боже, ћирилицу!
Што да муче лепа слова,
Вуковицу, писменицу,
Протерану из наслова.

Убиј, Боже, ћирилицу!
Због раздора и неслоге!
Јер не може на улицу,
На билборде и излоге!

Убиј, Боже, Ћирилицу!
савршену граматику,
пркосну реметилицу,
што фрустрира Америку!

Убиј, Боже, ћирилицу !
Јер ни власти, штампа, школе,
ту народну узданицу,
не признају и не воле!

Књижевници у БиХ се определили за оно што је у уставима Хрватске , Федерације БиХ и Црне горе, уместо оног што је у Уставу Србије

Посебна тужна српска прича су књижевници у Републици Српској, који јавно уопште не примећују страдање ћирилице. Али, скочили су сви као један против опредељења Скупштине Републике Српске, док је био на слободи Радован Караџић, да Срби са леве стране Дрине прихвате екавицу ради културног уједињења са браћом у матици Србији. Они су за равноправност ијекавице и екавице, која је још лажнија  од оне чувене равноправности латинице и ћирилице по Новосадском књижевном договору из 1954. године, јер у Републици Српској нема ни трага од екавице. Нарочито је исмејавао неговање екавице у Српској књижевник Ранко Рисојевић. То и не чуди, јер док је био директор Народне библиотеке Републике Српске на њеним вратима је била само хрватска латиница.

У Републици Српској су се књижевници својим делима определили за оно што је у уставима Хрватске, БиХ и Црне Горе, уместо за оно што је у Уставу Републике Србије, чији члан 10. гласи:

   “У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо. Службена употреба других језика и писама уређује се законом, на основу Устава.“

Образложење књижевника за овакво опредељење је крајње неозбиљно: “Не дамо ми Хрватима нашу ијекавицу и латиницу“. Ето, шака српског народа ће да брани свој идентитет нечим што се у хрватској сматра  националним симболима! То је неозбиљније чак и од тумачења научника у Србији требају ли Србима два писма или не. Правопис Матице српске из 2010. године, с одредницом да је и латиница стандардно писмо српског језика потписали су главни редактор проф. др Мато Пижурица и главни рецензент академик Иван Клајн. Док први тумачи да су два писма српско богатство, други тумачи да то није богатство него баласт, и да ће се и Србима догодити једноазбучје, али не више у ћирилици, како је било хиљаду година, него у латиници. Док први нуди да он уђе у групу која ће припремити много бољи Закон о службеној употреби језика и писма, други такође отворено говори да је латиница већ победила, а да је ћирилица остала само још само као режимско писмо. Ето какви људи печате судбину српског језика, писма и имена.

Како у реалном животу делује на народ учење универзитетских професора да он има два писма

Главни свештеник  Српске православне цркве у Келну овако тумачи у Београду свој препород у разумевању питања писма. Кад је проф. др Милош Ковачевић држао предавање у Келну, чуо је од њега да српски језик има два писма. Док то прича свештеник се напреже и од муке провлачи прсте кроз бујну косу, и не може себи да опрости то што раније није знао да српски језик има два писма. Али се искрено покајао, па од тог дана Србе позива на скупове позивницом на којој је на једној страни ћирилица, а на другој латиница. И као доказ свог препорода и поштовања српског „богатства“ имања два писма, извади из џепа једну такву позивницу.

Ето како професори делују на народ, и како он несвесно свом писму одузима карактер српског националног симбола. Први су му га  одузели управо универзитетски професори кад су 1954. по налогу комуниста српски језик преименовали у српскохрватски, и у њега увели равноправност латинице и ћирилице, чега претходно није било у читавој српској историји.

Професор српског језика у пензији из Шамца позван је телефоном из Српског националног удружења „Српска азбука“ из Београда са намером да се тамо оснује испостава тог удружења. Одговорио је да то није потребно, јер су тамо већ активни у афирмисању ћирилице, па је планирана посета проф. др Милоша Ковачевића. Није човек разумео да су удружења „Ћирилица“ Нови Сад и „Српска азбука“ основана управо ради одбране ћирилице од универзитетских професора и академика.

Недавно је у Шамцу један инжењер купио књигу Немање Видића и Драгољуба Збиљића Српска ћирилица замењена окупационом хрватском латиницом  по идеји Павелића и Броза, а кад су га питали за први утисак, одговорио је да ипак треба чути мишљење језичких стручњака. Пошто је на насловној страни књиге фотографија окупираног Београда из 1916. године, на којој се види непријатељски војници и њихова хрватска латиница, можда би језички стручњаци требали утврдити да ли је фотографија аутентична, да ли је на њој заиста хрватска латиница, да ли је аутентична наредба Анте Павелића из 1941. године којом је Србима забрањена  употреба њихове ћирилице чак и у приватној употреби, чиме им је силом наметнута иста ова латиница за коју професори из комунистичког времена кажу да је српска.

Пре доласка на власт комуниста и сваки српски сељак је знао које је српско писмо, а данас то не знају академици и националне институције

Професори који су уистину научници не би могли дати очекивани задовољавајући одговор оним Србима који су остали у, по њих фаталном, југословенству, јер је њихов учитељ и патријарх данашње језичке мисли академик Александар Белић овако писао у свој Граматици из 1940. године, тј. пре него што су комунисти приграбили власт:

„А пишу ли сви Југословени само ћирилицом? Пишу ли њоме и наша браћа Хрвати и Словенци? – Не, они пишу друкчијим писмом – латиницом.

Као што видите, ми Југословени имамо два писма: ми Срби служимо се старим словенским писмом, ћирилицом, која је састављена по смрти св. браће Ћирила и Методија, а преуредио је за наш језик Вук Караџић; међутим, браћа Хрвати и Словенци примили су латинско писмо, латиницу, коју је преуредио Вуков савременик Људевит Гај.“

Белић је био учитељ краљу Александру и као председник Краљевске академије наука и уметности одвратио га је од намере да укине ћирилицу и у Србији, да би „браћа“ Хрвати и Словенци прихватили Југославију као своју. Ни он није разумео да неће бити краја хрватским прохтевима све док не добију своју државу. Данас Срби не могу да разумеју да је њихова само ћирилица ни кад у Хрватској по њој лупају чекићима. Није то нова ствар, јер Срби ни у првој Југославији нису били способни да извуку поуку  о односима са Хрватима.

Ћирилица нестаје и из књижевности због раширене свести да је и латиница српско писмо

Српски књижевни ствараоци су обично завршили студије српскохрватског језика и књижевности пре распада Југославије, а касније студије српског језика и књижевности или су завршили неку средњу школу у којој су учили од средњошколских професора. Они ни на факултету ни у средњој школи нису могли схватити ћирилицу као српско писмо и национални симбол, јер су универзитетски професори ширили учење да је српско писмо и латиница, уместо да су чували српску националну културу учењем да је само ћирилица српско писмо. Управо је лингвистичка струка била главна полуга власти у спровођењу старог необјављеног државног програма латиничења Срба. Она делује  преко универзитета и националних установа: Српске академије наука и уметности, Академије наука и умјетности Републике Српске и Матице српске.

Најопасније по ћирилицу је то што јој је кроз правопис уведена институционална конкуренција у виду хрватске латинице под изговором да то значи обогаћивање српске националне културе, а са стварном намером да се сакрије пораз губитка ћирилице, и да се народ помири са преласком у латински културни образац.

Увођењем и хрватске латинице у српски правопис одузет је ћирилици карактер националног симбола , без којег она не може опстати.

Књижевници се уче писмености управо из правописа који је главно средство латинизације српског народа, па је као такав његова срамота.

Прво, у њему пише да је и латиница стандардно писмо српског језика, иако је она општенародно и службено писмо и суседној држави Хрватској. У њему изричито стоји да је она остатак из српскохрватског језичког заједништва. Мисли се на Новосадски књижевни договор из 1954. године спроведен по налогу комуниста, а у организацији Матице српске. Њиме је српском језику одузето српско име и дато ново –  српскохрватско. Подразумева се да уз примесу хрватског иде и хрватска латиница, па је проглашена равноправност латинице и ћирилице. Управо тим редоследом, иако је дотад латиница била писмо православних Срба само онда кад им је силом наметнута.

Друго, у целом свету не постоји други пример да је неки народ добровољно увео конкуренцију своме писму, са намером да оно изгуби карактер националног симбола и да временом нестане.

Идеја о језичком заједништву са Хрватима зачета је и пре 1954. године.

Кад је Марија Терезија била онемогућила учење и коришћење ћирилице осим у цркви, дала је образложење да то чини зато да би се ујединиле културе Срема, Бачке, Баната, Барање, Славоније и Хрватске.

И Павелић је желео да се уједине културе Срба и Хрвата  тако што би нестала српска култура, па је 1941. био забранио Србима њихову ћирилицу чак и у приватној употреби.

Други Хрват Јосип Броз је две године после Павелића  удесио да на Другом заседању АВНОЈ-а све пароле буду латиничке. То је било у складу са одлуком комуниста донесеној на петој земаљској конференцији у Загребу 1940.

И данас су Срби за заједништво на своју штету са свима са којима су у додиру, на исти начин. Највеће чудо се ипак догодило на Космету, са кога се у ово време повукла држава Србија, а где преостали Срби намеравају да свој идентитет чувају хрватском латиницом. Тако им уопште није сметало да изађу на шиптарске изборе са позивима исписаним хрватском латиницом на српском језику.

Онај Договор из 1954. године, а у суштини налог комунистичке власти, није случајно назван књижевним. Тиме је он требао да добије најширу народну основу, односно да српска књижевност постане генератор латинизације Срба, уместо чувар српског националног бића. Управо се то и догодило. Подразумева се да главнина књижевника није  била свесна процеса који се покреће, а није га свесна ни данас када је он већ готово угушио ћирилицу. Али су то знали књижевници од „имена и угледа“, којих су имали утицај у ондашњој књижевности. Као на пример Станислав Винавер, који је отворено стао на страну латинице.

Не само да су многи књижевници учинили издају ћирилице, него је та издаја постала главно оправдање и охрабрење лингвистичке струке да издају спроведе институционално кроз правопис. Та струка говори да је данас штетно тврдити да је српско писмо  само ћирилица, јер је после 1960. латиница масовно заступљена у српској књижевности па ће сва латиничка дела бити књижена у хрватску културну баштину.

Наравно да је то бесмислица, а што се доказује управо праксом у Хрватској. Тамо ћирилица асоцира на Србе, па је омрзнута као и они. Ипак, иако у хрватском правопису пише да се хрватски језик пише латиницом, даље се у њему каже да се некад хрватски језик писао и ћирилицом, али и та дела хрватских аутора спадају у хрватску културну баштину. Аналогно томе, потпуно је разумно да се каже да је писмо српског језика ћирилица, те да у српску културну баштину спадају и дела српских аутора штампана латиницом у време српскохрватског језичког заједништва и касније.

Лингвистичка струка вређа интелигенцију српског народа писањем у српском правопису 2010.  да је латиница остатак из српскохрватског језичког  заједништва. Јер, како може бити остатак нешто чега је у јавном животу више од 90%? Није хрватска латиница у српским земљама никакав остатак, него је постала као главни део целине српске писмености. Тај огромни постотак латинице, односно бедни постотак ћирилице, уопште се не спомиње у правопису како би се сакрило ко је одговоран за овакву српску срамоту, и да се не би чинио никакав напор да се пружи отпор даљој издаји ћирилице, тј. српске националне културе. Односно, како се може назвати секундарним и помоћним писмом оно које је заступљено у тако огромној мери.

Али, главни редактор актуелног правописа Матице српске, проф. др Мато Пижурица, и главни рецензент, академик Иван Клајн, могу да спавају сасвим мирно, јер мирно спава и целокупна српска интелектуална елита. Она неће постављати питање зашто и у Срба није као у целом свету, него је у њихов језик уведено туђе окупационо латинско писмо са намером да оно потпуно замени њихову хиљадугодишњу ћирилицу.

Више нема ко да поставља српска питања. На годишњој скупштини Матице српске њен председник Драган Станић није дозволио да се расправља о предлогу Драгољуба Збиљића да се скупштина изјасни о издаји ћирилице правописом. Истом приликом само је мр Бошко Брзић за говорницом рекао да ће напустити чланство Матице ако овакав неуставан правопис прихвати и скупштина.

Елита је ћутала на годишњој скупштини Матице српске, као што је ћутала и кад је издано Косово.

Тако, уместо да је српска књижевност главни бастион отпора латинизацији Срба, она се претворила у генератор тог процеса.

Још ниједна јавна личност није јавно рекла да је српско писмо само ћирилица

Српски домаћини ору своје њиве и послују позитивно, док на нивоу државе нема домаћина  који ће да иницира да се у српским земљама питање језика и писма уреди истовремено и српски и светски. Онако како је и било пре уласка у заједништво са Хрватима – српски језик и ћириличко писмо.  Истина, за тим раније није ни било неке нарочите потребе, јер је до доласка на власт комуниста то знао и сваки српски сељак. Данас је од тога направљено научно питање, да би народ био преведен жедан преко воде у латинско царство. Да би био одвојен од ћириличке и православне Русије .

Данас ћирилицу у српским земљама не треба бранити од неких Павелића и Ватикана, него од српских универзитетских професора и академика, и то због лажног учења да Срби имају и своју латиницу. И да им је она потребна. А потребна је онолико колико су здравом човеку потребне штаке. Или колико је сељаку потребно да му крава отели теле са две главе.

Вишедеценијско искуство у српским земљама показало је да два писма не могу опстати у једном језику, а та законитост је потврђена и у целом осталом свету. Поред  таквих чињеница бесмислена је или свесно лажна свака брига за ћирилицу у двојству са латиницом.

Још ниједна јавна личност није јавно рекла да је српско писмо само ћирилица. Па ни из редова Српске православне Цркве. Напротив, запрепашћујуће је писање у Новостима проф. др Љубивоја Стојановића, протојереја. Кад спомиње ћирилицу чак ни не каже да је ње мало у јавном животу и да је угрожена. Важније му је било да поучи Србе да они у свом српском језику не требају да користе ћирилицу слободно у пуној мери,  него у некој мери  која не би сметала несрбима у Србији! То је слично изјави једног функционера из Српског културног и просветног друштва Просвјета (Република Српска) да „Срби не требају да ћирилицом гурају прст у око другим народима са којима складно живе“.

sustina-poetike-logo-casopisa

Објављено у Суштини поетике – Број 24, 4. децембар 2015.