Анђелко Заблаћански – Шест песама

ОНИ

У пуној глави чувам гнезда умрлих птица,
Осећам миришу пера, пев им мирише,
Док упорно погледом ми кружи крешталица
Нудећи само непој и ништа, ништа више.

Руке ми вежу људи без душе, без свог ума;
У туђој снази бесни, сами пред собом дични,
Мене би да одведу далеко од старог друма;
Без темеља, без грађе куле дижу невични.

А мојој птици бране умрли пев да оживи.
Залуд гудала, струне – невични време кроје,
За бездушје њино – увек су други криви,
Мада знам – за њих сем њих, други не постоје.

КОЛОНА СЕНКИ

Корачају сенке данима
путевима стида

овај брест пред кућом
хлад је наш
рекоше им ножем
ватром
крвавом шаком

рекоше ћутањем
код очију слепог света

путују људи сенке
путевима стида
с веригама око врата
и огњиштем
у очима
безнађем

ово лето није ваше
у мирису јèрибосне
рекоше им
чизмом у ребра
кундаком
у слепоочницу
рекоше им ђавољом силом
у дан свети

путују људи сенке годинама
путевима стида
јèрибосне више не миришу
ни тамо ни овде
рекоше им

4. август 2017.

*Јерибосна – стара сорта летње крушке

ПРАЗНИНА

Помислиш то неком другом
дрхте трепавице
а оно тобом се игра
немир кȏ чигра
а заклео би се то сред несанице
мрак се стопио с дугом

помислиш то стих пева
а он тупошћу режи
и нека празнина те уједа
празнина недогледа
а заклео би се то шева
појем се уплела у мрежи

помислиш то реч из окова
у човеку Човек
а оно туђински пас лаје
слабошћу из потаје
а заклео би се – цео век
бели је зов вукова

6. новембaр 2017.

 

НОЋ БЕЗ ЗОРЕ

Сутон пије последњи зрак дана,
Последњег дана младости,
Вриском ноћи полућене
На слутњу смрти и живота наду,
На последњи корак јавом
И први у сну…

Пијанством узета ноћ
И глувог сата црне силе
Зору не буде,
И први пут јутро не намигну
Шерету
Уснулом у туђој постељи…

Заћутале виолине, даире лудости
И сваки се додир ноћи
Кроз сећање пење,
Да заболи као јаук мајке
И овог сутона,
Док последње зраке дана пије…

24. јул 2017.

О ПЕСНИШТВУ

На шта се наслањаш: ноћи вучјег зова
И крваве луне у крошњама липа,
Треном кад је песник злослутан кô сова
И речи кô песак пустињски просипа?

На шта се наслањаш ноћи без славуја,
Са језом у свему сем у кори хлеба,
Пре него влат жита обори олуја,
А песничко чувство ником не затреба?

На шта се наслањаш за све глува ноћи,
Сем на своју тмину кад месец прогуташ
Погледом песника у милој самоћи,
Ил’ на перо с којим до сванућа луташ?

ЈЕСЕН У ЧОВЕКУ

Суштину дана сутон гаси
И облак црн, бременит.
Над крововима ноћи власи,
Позне јесени пртена нит.

Сред голе крошње сове хук.
Псећи лавеж звонак кô страх.
Одједном равницом просут мук,
У души човека тежак уздах.

У кућерку човек и паук:
Један је другом најбољи друг,
Јер нико не чу с уздахом јаук,
Завет прошлости, најцрњи дуг.

Маглом скрита самоћа тешка.
Заборављени очеви, мајке,
Свака друкчије иста грешка,
Ухваћене душе животом хајке.

Јесен притисла успомене
С грактањем врана у свитања,
Док гасну негде нечије зене,
А с њима неречена питања.

2. децембар 2019.

О ПЕСНИКУ

Анђелко Заблаћански рођен је 4. децембра 1959. године у Глушцима код Богатића. Школовао се у родном месту, Сремској Митровици и Новом Саду.

Поезију, афоризме и кратке приче пише од ране младост. Објавио је збирке песама: Рам за слике из снова (1992), Игра сенки (2004), Птица на прозору (2007), Сан напукле јаве (2009), Раскршћа несанице (2011), Пијано праскозорје (2014), Мали ноћни стихови (2019) и збирку афоризама Палацање (2006), збирку превода руске поезије Од Пушкина до Капустина (2019), те књигу прозе, сатире и есеја Иза линије (2020).

На 21. Шумадијским метафорама у Младеновцу (2008), у категорији кратке приче, добио је прву награду за приповетку Везирове сузе.
На санктпетербуршком поетском фестивалу Поезија улице (2014) освојио је равноправно прво место са још четири песника песмом Доброчинство (Барону Штиглицу).

Песме су му преведене на руски језик и објављено у руским часописима, а такође и на енглески, белоруски и бугарски. Афоризми су му преведени на македонски и објављени у Бисери балканског афоризма (2010).

Приређивач је добро прихваћених и посећених интернет сајтова светске и наше поезије. Главни је уредник часописа Суштина поетике.

Члан је Удружења књижевника Србије.

Живи у Глушцима.

Из збирке у рукопису Ноћи вучјег зова