Владимир Бабошин – Савремена руска поезија

НАШЕ ВИЛЕ

Питати жену за године је срамно!
То прави мушкарац, верујте, увек зна,
Лепа је кô кад трешња цвета помамно,
Или кад је зрела кô и јесен плодна.

Питати жену за године је излишно,
Јер њу увек обавија вео неке тајне.
И обучена у траље или свечано,
Лепа и кад јој нико не види очи сјајне.

Питати жену за године – лудост је то,
Јер те бројке не значе ништа ником.
Супругу, можда, реда ради само,
Осталима – лепота је у непознатом.

И зато, пред њеном лепотом заћути,
Али не скривај своје усхићење.
У свим годинама у њој тек вилу слути,
Јер таква ће увек бити твоје хтење.

 

УМЕТНИЦА ЈЕСЕН

Сликарка Јесен узима своје четке и платно,
Свакодневним скоковима мења пленере своје.
Једним потезом све врбе обоји у тамнозлатно,
А јавор одједном сав је жуто-црвене боје.

Чак и када хоризонт буде јој небескоплави,
Она у трену уме да дода врло тамне боје
И проспе кишне капи, а ником да не јави,
Зато, с јесени под руком нек вам амрели стоје.

Поља и отаве боји широким покретима,
Уметне клин тек никле тамнозелене ражи,
А све закити црвеним глоговим плодовима
И над челичном реком сунцем које смирај тражи.

*Пленер – од француске речи „plein-air“, што значи на ваздуху, на отвореном. Односи се на слике рађене у природи, односно ван атељеа, под ведрим небом.

ЉУБАВНИЦИ

Опет ћутиш… А могла би ми макар
Махнути. Биће што обоје знамо.
Тек после, речи наше су кô дар –
Шта је било, шта биће док причамо.

Љубав је увек, увек уз истину,
Не обећасмо је да нас стеже,
Само мисао кô чипку танану
Што нас чудесна тако брижно веже.

А новогодишња снежна олуја,
Дуваће опет на путу далеком
И постеље наше хладне кô гуја –
Ако си само у сну неухватном.

 

ЖЕНЕ

Налет емоција
Ниједна брана издржати неће
И одмах ће прегорети лицна
Од великог напона,
Спознати све што си ми
Сад причала право је умеће,
Чак и речи заустаљене у мислима –
израз без спона.

Показати осећање што кипи,
Из подсвети ишчупано
И у врелој глави све
Немогуће мисли измешати.
Све нужно да се постави:
Штафелај, палета и платно.
Да бих наклоност
И слику љубави могао насликати.

ВЕЧЕ

Плави ћилим цветова вучике,
Равницом пала сва та лепота,
Поља камилице, с брега слике –
Сунце боји са сутонског плота.

Вече се прикрада кроз јаруге,
Ливаде притиска магла сива.
Кукавица, вара птице друге,
За обману – ноћ је можда крива.

ЈЕСЕЊИНУ

Можда не умем као ти да китим риме,
Али пишем само шта осећа душа
Док у мени јасно звони твоје име,
Твој стих је говор што ми биће слуша.

Рођен си далеко од Србије нам миле,
Али те поштује српски песник сваки,
У њима си, немоћне су смрти силе –
Још си у свакој, дугу што твори ждраки.

Некад, на заласку сунца само сунце зађе,
Тад твоје име чујем у певу птичијем,
Твој стих се увек међу људима нађе,
С љубављу еон те чува у срцу свачијем.

Заувек, у сваком стиху, лик твој живи –
Ти си руски светионик неуништиви.

 

РЕЧИ

Шта је живот – представа а ми глумци само
И не знамо ко је сваком од нас дао роле.
Заједно смо, а једни друге ми не знамо,
С речима без душе и празним кȏ пароле.

Речи, речи… просуте вешто по папиру,
Или на монитору слова у лепом низу.
За писање храброст не треба у немиру,
Ал’ у очи рећи тешко је – храбрости близу.

О ПЕСНИКУ

Владимир Бабошин је руски песник, преводилац, уредник и председник Удружења песника Нови поглед у Санкт Петербургу.
Рођен је 13. септембра 1958. године у селу Руска Бектјашка у Уљановској области. Дипломирао је на Вишој војној школи у Уљановску, а Војну академију и постдипломске студије завршио је у Лењинграду.
Пуковник је у пензији. Доцент на Војној школи, доктор филозовије на техничким наукама, дописни члан Санктпетербуршке академије наука и уметности.
Живи и ствара у Санкт Петербургу.

Све песме с руског је препевао Анђелко Заблаћански

Извор – преводилац