Rade Šupić – Poezija mladih

POSTOJANJE

Svet je preumorna slika koju ne mogu da sažmem:
plutamo bez stida jer mi smo reči vrh zagađene vode.
I ribe počele su ploviti poput dečijih brodova
od papira. Molim san da mi peva pesmu koju ću zavoleti:
i najgore je što znam da ti stihovi neće odoleti
nestajanju: kakvo samo život – uspeva da sačini.

Zaboravljeni su predeli pomoću kojih se živelo
i nepravedno postaju siluete ubogih umetnika.
Koračam – ali krug se iznova obnavlja kao feniks
i preko čela osećam slutnje ubijenih galebova.

San se prebražava u zaboravljene reči iz davnina:
na bledoj travi ja verujem da postoji tih visina
melodičnih i blagih. Možda novonastalih krila
slučajno odabrane ptice – bez laži i neverice
burnog sveta: bez bolesti koje ljudi donose i gnezde.

Prekid u postojanju izazvao je stratuse da zaplaču:
i ja im se divim kao što slutim poeziju koje nema.
Ljubav će naizgled biti tvorevina kao morfema
moje osobitosti. I svako će voleti: ali ne i zemlja.

SMRT JE POSLEDNJA ISTINA

Tragam za istinom koju ne mogu naći,
žudim za stvarnošću – ali takve nema.
Promrznut i zarumeneo od hladnoće;
molim vetar da mi pozajmi podstrek.

Gladan sam biljaka sa čistih vrhova
i često sanjam prema meni belo cveće.
U snoviđenju sve je bezbrižno i blago:
poput zelenila što ukrašava drveće.

Plamtim obilato i tragam za sobom,
zarobljen u nekakvoj simfoniji zdanja.
Istrčim pred svakim krvavim okom
(pokušavši da zatrem boli postojanja)

Živim dva lutajuća oka – i dva tela:
i hranim nesvesno stranca sa ljutnjom.
Okrećem se po tlu kao studena trava,
kao mrtva ptica – obavijena slutnjom

STIHOVI NOKTURNA

Uz večernji bokor propraćen kroz zublje,
– budi zvezdarje krotko koje obasipa zene.
Snevaj mirni lahor kraj mesečine dublje;
(to pramen je stiha koji dobijaš od mene)

Nek dozove svaka zena iskonske daljine;
i pod okriljem sunca da živi Istovetna.
Ti slobodno nasluti predvečernje plime
(kao što hodiš – tako i voli sva sretna.)

Ne osvrći se na misli ljudskih strahota,
Već samo pevaj milo i zatri šta te mori.
–Uvek ćeš znati šta znači prava lepota

(jer kroz ljubavi uvek postoji neko gori)
Čekaj tiho kad osmesi nadolaze kao slova;
tu rađaju se pesme – i neka melodija nova.