Ана Митић Стошић – Пет песама

ЗАПОВЕСТ

Не сумњај у мртвило сна
Сарине материце
Божје обећање
Не издаје се
У невољи изгради
Трпљење
Крштење и крст
Умножи
Света заповест
Не признаје предају
Радује се
Удовима мојим

 

НАПИСАЋУ ТИ ПЕСМУ

Написаћу ти песму
Око да заблиста
Срце да пукне
И искра среће
Распламса пламен

Написаћу ти песму
Душе да се здуше
Звезде да се роје
Небом заплове вали
Што руше мостове

Написаћу ти песму
Па нек светом сване
Гране са птицама
Певаће довека сетно
Недопев бескрајни

 

КРВОТОК

У тој јазбини
Недодира
Недохвата
Стварам нас
Стиховима
Опет све остављам
Као дете
Где нико не сме
Да погледа
Твоје очи
Што штрче
Посматрајући свет
Недоглед
У њих
Не смем
Да се загледам
И закључавам те
У срцу
Пребираш ми
По крвотоку
Пијеш
Крвна зрнца
Док те нема(м)
Верујем
У немогуће
У никада
Са тобом
Име ти је песма
Знам
Опет
До недрага
Одлазим
Да заспим

ПОСЛЕ РАТА

Двоглаво тело гмиже по поду
Језиком лижеш оно што је јуче просуто
То није истина
Кости смрскане се вуку
По тепиху је цвеће извезено
Свеже латице боду увело срце
Ниже су плућа
Затрована димом и вирусом смрти
Страх кида гранчицу са процветале трешње
Није закаснело пролеће
Зима је
Самује медвед
И лептир
И црв
Све је живо само утроба
Не може да се отвори поклон пре рођендана
Кад си сишао са Меркура
Опет пролеће
Шта је пре тебе дошло на одмазду
Од девојчице светице остаје плод
Нико не зна где је сакривен гелер
Нога је ишчупана
Гвоздено крило за спомен затрпано у земљу
И победа
Звезда је на застави

 

ЈАВЉАШ МИ СЕ

Јављаш ми се као магла
Као бесмисао свих бесмисла
Отишла бих у планине где стада јагањаца
И крда бизона исписују знаке времена
Сачувала бих успомене окамењене у прошлим временима
И опет бих се родила далеко од градске вреве
Заувек бих оставила себе на асфалту, раскршћима светова
Као знамење прошлих дана
А ти – у планинама раскошна стојиш на литици
И певаш песму јоргована
Ти си трепетава жица инструмента која свира Његова љубав
Волим те, магло моја
Губитници смо обоје док год стојимо непомично у нашим улицама
Чекају нас планине, бајка наша скучена је
Ти си моје време, ја сам твоје место
Стење, камење, река чекају да одеру кожу пуну крљушти
И сперу сузом ерупције вулкана бола
Све талоге ових година
Чекам те залеђена на скретању за прошлост

О ПЕСНИКИЊИ

Ана Митић Стошић рођена је 19. априла 1986. године у Врању. Основну и средњу музичку школу завршила је у Врању. Дипломирала је на Филолошком факултету у Београду, на групи Српска књижевност и језик. Председник je Издавачког савета на Народном универзитету и учесник Књижевне колоније 2017. у Врању. Промовисала је уџбенике издавачке куће Бигз. Бави се лекторисањем и писањем рецензија. Објављује песме у зборницима и књижевним часописима.
Пише још од најранијих школских дана, за шта је освајала награде. Највише ужива у читању и тумачењу књижевних дела и веома је испуњава рад с ученицима када успе да им пренесе љубав према књижевности и читању књижевних дела.
Објавила је збирку песама Мириси Раја (2019).
Живи у Врању.

Биографија преузета са сајта Поезија суштине

Песме су преузете с портала Онлајн поезија