Новак Луковац – Компарација

Раскољников и Хамсунов роман Глад 

(Из архиве Суштине поетике)

Када се, 1866. године, појавио роман Злочин и казна, следећи Записе из подземља и Записе из мртвог дома, Достојевски је постао она књижевна величина, која ће представљати узор будућим генерацијама. Само четврт века након што је роман написан, њен главни лик, Родион Романович Раскољников је поново оживео кроз неименованог протагонисту Хамсуновог романа Глад (даље у тексту: Ведел).

Начелно различити, по приповедању, обиму и ументичком приступу: приповедач Злочина и казне приповеда у трећем лицу, док се у Глади приповедање врши у првом лицу; Глад је по обиму једнака само једном делу Злочина и казне; романи ипак имају много заједничког.

Оба писца отварају романе алузијом на град у којем се радња одиграва, што указује на мотив одређености средином, односно прецизније речено мотив градског живота. Хамсун почиње реченицом: ”Било је то у оно време када сам као скитница живео и гладовао у Кристијанији, том јединственом граду који никог не пушта од себе а да му не удари свој жиг…”

Код Достојевског је у питању Санкт Петербург: ”Почетком јула, за време страшних врућина, један младић изађе предвече из собичка који је узео под кирију од станара у С-ској уличици, па се полако и некако неодлучно упути К-ном мосту.”

Раскољников и Ведел су створени тако да буду, или бар изгледају као условљени средином. При дескрипцији, оба писца често користе осећања и психолошко стање јунака како би боље приказали окружење, и обрнуто. Сиромаштво јунака је блиско повезано са идејом немилосрдне, усковитлане и отуђене метрополе.

Јунаци су удаљени од благодети градског живота, градских дама, и уопште од својих суграђана. Они су заглављени у живом блату тонући све дубље у мрак прљавих таверни, мрачних улица и сиротињских собица у којима се одиграва највећи део радње.

Ведел и Раскољников су практично живи мртваци. Њихови станови су мртвачки ковчези, место у којима се одиграва распадање. Ведел каже: ”Та празна соба, чији се под шкрипао и увијао при сваком кораку, чинила ми се као одвратан, распаднут мртвачки сандук. Врата су била без браве…” Достојевски на исти начин карактерише Раскољниковљеву собу: ”Његов собичак се налазио под самим кровом високе четвороспратне куће и личио је више на сандук него на стан.”

Чак је и однос према газдарици исти – код Хамсуна: ”Тихо сам се отшуњао степеницама да избегнем газдарицу; прошла су већ два-три дана како је требало да платим кирију, а ја нисам имао чиме да је платим.”, и код Достојевског: ”Био је до грла дужан газдарици и бојао се сусрета с њом… не, много је боље било шмугнути некако као мачка низа степенице и умаћи да га нико не види.”

Залагаоница такође заузима важно место у романима. Јунаци на крају остају без икаквих материјалних поседа. Ведел каже: ”У последње време живео сам врло скучено; све што поседујем, једну ствар за другом, однео сам ”ујки”. Живци су ми попустили, и постао сам раздражљив.”

У том свеопштем стању распадања, јунаци запостављају своје основне физичке потребе, при чему су последице психофизичке. Споредни ликови су најчешће запрепашћени изгледом и запуштеношћу јунака. Међутим последице сиромаштва су још неумољивије према души. Исцрпљени крајњом бедом и изгладнелошћу, Раскољников и Ведел почињу да се понашају неурачунљиво. Глад мучи и једног и другог. Ведел долази до стадијума у којем тело више није способно да вари храну, а Раскољников скоро да и не размишља о јелу: ”У том тренутку и сам је био свестан (Раскољников) да му се понекад мисли бркају и да је јако ослабео: већ други дан скоро ништа није јео.”

Небрига за тело представља контраст дубоком психолошком животу Раскољникова и Ведела, за који тело представља само проводник бола и патње из спољашњег света.

raskoljnikov

Догађаји се најчешће одигравју великом брзином, након чега следе дугачки описи унутрашњег стања јунака. Уопште, спољни догађаји као да са закашњењем долазе до Ведела и Раскољникова. Стално се преиспитују разговори који су се догодили, ствари које су учињене, сусрети и ситуације.

Добар пример је и њихова особина да поклањају новац који им је неопходан за преживљавање. Готово неизоставно, Раскољников и Ведел, када год имају новац у рукама, или га поклањају сиромашнима, односно онима за које сматрају да им је потребан, или га одбијају и враћају из поноса. Тек касније, следи кајање и преиспитивање, јер схватају да су дали новац који је и њима потребан за преживљавање. Ствара се јак контраст између импулсивног, људског у јунацима, и каснијег преиспитивања разума поремећеног од глади.

Раскољников и Ведел су као јунаци погодни за психолошку анализу, јер су пре свега, образовани, обојица пишу, млади су, што их чини темпераментнијим, и као такви, свакако су слојевите личности.

Зато идеја злочина и код једног и код другог даје простора за дубоку моралну анализу. Стање у којем се налазе јунаци их доводи до крајњих граница издржљивости, где се ломе воља, морал и понос. Ведел описује своја осећања: ”Већ седам-осам месеци нисам имао ниједан безбрижан тренутак, последњих недељу дана јео сам тек колико је најнеопходније, онда је беда поново закуцала на моја врата и уништила ме. У читавој тој сиротињи ипак само остао поштен, ха-ха, поштен од главе до пете. Боже драги, како сам само био глуп!… Подругљиво сам се насмејао мом осетљивом поштењу… моје стрпљење је било при крају, и сада сам био спреман на све.”

Јунаци осећају како губе моћ воље. Ведел каже: ”Добро сам запазио да ме све више захвата нека слабост која паралише моју виљу и лишава ме способности да управљам својим делима и тежим одређеном циљу”. Слично налазимо и код Достојевског: ”али је свим својим бићем осетио да више нема ни слободе мишљења, ни воље, и да је одједном коначно све одлучено”.

Раскољников себи поставља питање: ”Да ли болест рађа злочин или злочин некако по својој нарочитој природи увек прати нешто налик на болест”? Свакако да је сиромаштво допринело физичкој слабости, па самим тим и болести јунака, али Раскољникова до злочина доводи озбиљна болест душе, која му је дозволила да помисли како убиство може бити оправдано.

Пре убиства, Раскољников још увек размишља о својој души и како је могуће да је она спремна на убиство. Он чак и сања страшан сан који му наговештава какво ће у ствари дело учинити, међутим након убиства он више не показује знаке кајања. После злочина, болест је отклонила све људско у Раскољникову. Он у својој прошлости не види кривицу, већ неуспех.

Ведел насупрот томе, не чини готово никакав морални преступ. Његов грех је више помисао, него само дело. Он размишља да прода ћебе које припада његовом познанику, и чак у једном тренутку неуспешно покуша.  У том делу, Ведел види знаке прекорачења.

Он прво каже: ”Без заустављања и колебања прилазим кревету и смотам ћебе које припада Хансу Паулију. Било би заиста чудно када ме моја генијална идеја не би спасла! Био сам изнад глупих предрасуда, изнад тих унутрашњих гласова који су ми говорили о неком жигу, о првој тамној мрљи на мом поштењу; све ми је то било потпуно свеједно. Нисам никакав светац, а нисам ни идиот, још увек имам разума у глави…”, да би се после супротставио сам себи: ”Правио сам се да се ништа није догодило, раширио сам ћебе преко кревета, затегао га, како сам то увек чинио, и трудио се да прикријем сваки траг узалудног покушаја да заложим туђу ствар. Ја мора да нисам био при здравој памети у тренутку када сам одлучио да изведем ту лудост.”

Ведел не успева да прекорачи. Он ће рећи: ”Да заложим туђу ствар због једног ручка, да једем и пијем, а упропастим душу првим залогајем, да постанем варалица и стидим се пред самим собом – никада! Никада! Ја то нисам ни мислио озбиљно, то скоро да ми није ни пало на памет”, за разлику од Раскољникова који гласно прокламује: ”Нисам ја убио човека – убио сам начело!”

Раскољников прекорачује, јер је то желео. Ведел не жели да прекорачи. Ова различитост произилази из огромне разлике у њиховим религиозним погледима. Наиме, Раскољников је атеиста, и због тога му је много лакше да прекорачи, јер не осећа кривицу пред вишим моралним судом. Наспрам њега, Ведел се ломи између теизма и антитеизма. Он ипак има наде у спасење кад каже: ”А у понорима пакла, ђаволи се љуте што се толико дуго опирем да извршим неки велики злочин, неки неопростив грех за који би ме Господ у својој праведности бацио у бездан…” Само у једном тренутку слабости пред Соњом ће Раскољников рећи: ”Ја сам убио себе, а не старицу! просто сам упљескао себе, на вјек вјеков!… А старицу је ђаво убио, а не ја …”

Ведел се стално бори у својој глави са идејом бога и судбине. ”Што сам више размишљао о томе, постајало ми је све несхватљивије зашто је баш мени пало у део да будем пробни камен у рукама господа Бога… налазио сам необориве доказе против такве самовоље господа Бога, због које ја треба да испаштам за грехове готово свих људи… у срцу ми се скупљало све више и више горчине против бога због његове упорне окрутности према мени. Ако је он мислио да ме приближи себи и поправи ме, терајући ме да патим и стављјући ми на пут једну невољу за другом, онда је то била чиста будалаштина – био сам убеђен у то. И, скоро плачући од беса, погледао сам ка небу и у мислима му једном заувек рекао све то.”

Слично размишља и Раскољников када се суочава са казном: ”То је потребно, кажу, ради мог искушења! Али чему, чему сва та бесмислена искушења? Зар ћу ја боље осећати тада, сломљен мукама, идиотизмом, у старачкој немоћи.”

  За разлику од Раскољникова, који се подсмева постојању Бога и његовом смислу, Ведел одмах након унутрашње борбе са божанством даје његову парадоксалну одбрану: ”Зашто да бринем о томе шта ћу да једем, шта ћу да пијем и у шта ћу да обучем то бедно биравиште за црве које се на земљи зове телом? Зар се отац мој небески неће побринути за мене, као и за птице небеске, зар он није показао своје милосрђе показавши на недостојног роба прстом својим? Бог је гурнуо прст у моје нерве и неприметно их, без икакве муке, замрсио. А кад је извукао прст, на њему су остала влакна и нити мојих живаца. На оном месту где је ушао божји прст остала је рупа која зјапи, а у мозгу ми је тај прст оставио траг у облику ране. После тога, чим ме Бог додирнуо прстом, оставио ме на миру и није ме више додиривао нити ми је учинио икакво зло.  Пустио ме да идем с миром, пустио ме да идем с отвореном раном. И никаквог зла није ми учинио  Господ, који у вечности борави.”

Први део овог монолога нам указује на још једну битну разлику у карактеру Раскољникова и Ведела. Раскољников у себи има некакву надменост и охолост, која га чини неприступачнијим али и предузимљивијим од Ведела, који је помирљивији са судбином. Раскољников себе види као сличног Наполеону, док Ведел за узоре узима велике филозофе.

У најтежем тренутку, Ведел каже: ”Читавог дана трчкарао сам наоколо због једне круне, само да бих неколико сати продужио живот. Зар, на крају крајева, није било свеједно хоће ли се оно што је неизбежно догодити дан раније или касније? Да сам поступао као пристојан човек, одавно бих отишао кући, мирно легао и препустио се судбини.”

Раскољников мисли другачије: ”Голи живот – то је увек за њега било мало; он је увек желео нешто велико. Он је можда по снази својих жеља једино и оценио себе као човека коме је дозвољено више него осталима.”

Разлике у карактеру и верским убеђењима нам дају одговор на питање злочина у романима. Два врло слична јунака, у врло сличним околностима, бирају два различита пута – један прекорачује, други не.

Злочин представља озваничење отпадности од људског рода, а мржња, бес и туга које расту  у овим ликовима, свакако траже излаз кроз њега. Емоције које се скупљају у Раскољникову и Веделу сада можемо да погледамо јасно, с обзиром на њихове сличности и разлике и то нас враћа на почетак, на мотив градског живота, односно на специфичан облик сиромаштва који се везује за град, а то је беда.

”Сиротиња није грех, то је истина… Али беда, поштовани господине, беда је – порок!” Речи изговара Мармеладов, који ће за себе рећи: ”Ја имам зверско обличје”. Ово нас упућује на Гогољеве Петроградске приче и његов поглед на свет удаљен од бога. Једино што овде нема Гогољевог мистицизма, да спасе или уништи јунаке. Једино је беда ту и њихови сопствени карактери да се са њом суоче.

   Део њихове беде је и одбаченост, односно неприпадност, што је такође повезано са мотивом града. Јунаци одлазе циљно на места где долазе ”свакојаки одрпанци” јер се једино тамо на њихове ”рите” не гледа с подозрењем. Неприпадност је оно што изазива несрећу Раскољникова и Ведела, можда више од свог сиромаштва. Иако су обојица затворени, њихова природа је у суштини људска и жуди за људима и срећом.

Ведел више разуме тај нагон у себи од Раскољникова. Он ће рећи: ”Приљубио сам лактове уз тело, направио сам се сасвим мали, и неопажено промакао поред неких познаника који су стајали на углу код универзитета и гледали у пролазнике. Кренуо сам уз дворски брег и задубио се у мисли. Како сви ти људи које сам насумице сретао лако и весело држе своје ведре главе на раменима! Они иду по животном путу са истом лакоћом као да лете по паркету неке балске дворане. Ни на једном лицу нисам запазио ни сенку туге; по свему судећи, никог ништа није мучило, није било ниједне мрачне мисли, ни најмањег душевног бола: сви су били лепо расположени. А ја сам ишао раме уз раме са тим људима, млад, тек ступио у живот – и већ сам заборавио шта је срећа!”

За Раскољникова, доследно његовом карактеру, писац каже: ”Ни на општим састанцима, у разговорима, или на забавама, ни у чему он уопште није учествовао. Учио је много, не штедећи себе и због тога су га поштовали, али га нико није волео. Био је сиромашан и некако надмено горд и неразговоран; као да је нешто тајио за себе. Неким његовим друговима чинило се да гледа на све њих као на децу, с висине, као да их је све претекао у развитку, – знањем и убеђењима; и да на њихова убеђења и интересе гледа као на нешто ниже.”

Иронија је да Раскољников, који је злочином заиста постао отпадник од људског рода, поред себе има Разумихина и Соњу, два верна пријатеља, док Ведел до краја остаје потпуно усамљен. Ведел, због своје свести о метефизичком моралном поретку, ни у једном не тренутку не прекорачује, иако нема пријатеље да ми пруже подршку.

Крај оба романа ипак оставља некакву наду, и као да обећава нови живот.  Раскољников тек у затвору, након што је провео много времена ван Петербурга, схвата вредност слободе и живота. Веделов одлазак из Кристијаније такође на неки начин ослобађа јунака након робовања.

Судбине ових јунака имају многе подударности. Очигледно је колико је Достојевски послужио као инспирација Хамсуну, који је изводе из своје биографије уклопио са ликом Раскољникова, и створио једног новог уверљивог књижевног лика и протагонисту. Кроз Ведела видимо шта све може, или шта је све могао бити Раскољников, и колико може бити Раскољникова у свакоме од нас.

Раскољников је Хамсуну дао потребне везе са проблемима који муче човека његове епохе, а то је превасходно страх од нихилизма, наспрам страха од детерминизма.

Ведел се боји и детерминизма и нихилизма. Има вере, али не може да прихвати свој бедан живот, и зато постаје бар на речима антитеиста. Раскољников се не боји нихилизма и зато је атеиста, из чега ће произићи његов злочин.

Тај исконски страх од ове две крајности је одувек мучио људски разум. Величина Достојевског је што је у Раскољникову ухватио део те борбе, довољан да послужи потоњим писцима као ”Хомерова трпеза”, тако да увек када видимо ту борбу, можемо да кажемо: ”Ево Раскољникова”!

Хамсун је узео Раскољниковљев мач и уперио га, уместо у празно, ка небесима, и рекао им: ”Теби говорим, свети Баале горе на небу, ти не постојиш, али кад би постојао, ја бих те проклео тако да би твоје небо задрхтало од пакленог огња. Теби говорим, дао сан ти сву своју снагу, а ти си је одбацио, и ја се заувек окрећем од тебе, јер ти ниси знао час благости своје. Теби говорим, знам да ћу умрети, па ипак, пред вратима смрти, презирем те, небески Аписе. Употребио си силу против мене, а не схваташ да се ја никад не склањам пред невољом. Зар ти то не знаш? Јеси ли можда спавао док си стварао моје срце и моју душу? Теби говорим, сав мој живот и свака кап крви у мени с радошћу те презире и пљује на твоју милост. Од овог тренутка одричем се свих твојих дела и читавог твог бића, проклећу сваку своју мисао која крене ка теби, искидаћу своје усне ако само изговоре твоје име. Теби говорим, ако и постојиш, говорим ти своју последњу реч у животу и смрти, говорим ти – збогом. А сад ћутим и окрећем се од тебе, одлазим својим путем…

glad

Аутор есеја Новак Луковац

Из Суштине поетике број 12, 7. децембар 2014.