Милан Ненадић – Живе легенде

(Из архиве Суштине поетике)

Милан Ненадић је рођен 30. септембра 1947. године у Грковцима, код (Босанског) Грахова. Студирао је југословенске књижевности и савремени српскохрватски језик на Филозофском факултету у Сарајеву. Од 1974. године је у Београду, од 1984. у Зрењанину, а од 1998. у Новом Саду. Осим поезије пише књижевну критику, есеје и преводи.
Објавио је књиге песама: “Стефанос“, “Нови Стефанос“, “Општи одар“, “Усамљена историја“, “Осветна маска“, “Песме“, “Књига четвоприце“, “Општи одар и друге песме“, “Вриснула је мајка“ (песме са Илеаном Урсу), “Почињем да бирам“,

“Изабране песме“ (избор и предговор Никола Кољевић), “Дрхтање у води“, “Венац за Гаврила“, “Уточиште“, “Венац за Гаврила (библиофилско издање), “Угрушак“, “Општи одар и нове песме“, “Суви печат“, “Ноћна слика“, “Дивљи Бог Балкана“.
Добитник је Печата вароши сремскокарловачке, “Дучићеве награде“, награде Удружења Књижевника Србије, “Милан Ракић“, почасне награде БИГЗ-а, награде Универзитетске ријечи за књигу године, “Змајеве награде“, “Кочићевог пера“, награде “Бранко Ћопић“, Српске академије наука и умјетности за препев поезије Михаја Еминескуа на српски, годишње награде Савеза књижевника, награде “Лаза Костић“, “Кондира Косовске девојке“, “Милице Стојадиновић Српкиње“, “Видовданских пјесничких сусрета“ и повеље “Пјесник свједок времена“.
Живи у Новом Саду.

„Поезија није дала и неће дати да се угаси ватра на огњишту. Из искуства знам да у најпресуднијем тренутку нешто значи песничка реч. Ако ни због чега другог, значи због тога што се увек због речи могла изгубити глава. Због песничке речи. Да, због ње. Само подсећам на Андрићеву опомену да би наши и сви отуђени властодржци, углавном тирани а вазали, упаковани у листер одела демократије, требало да пажљивије читају песничке опомене савременика, тако би најлакше схватили шта им мисли народ и шта им је чинити.“ – Милан Ненадић.

Извор ГЛАС ИСТОКА

 ДА СЕ ОДЕ 

Кријем лице, кријем очи,
сузи не дам!

И сенка се моја кочи
чим прогледам.

Воденице труну, снене:
воде звонке
ко гуштери — залуд пене
низ обронке.

Небо гледа пусто поље —
гледам и ја
где у башти лиже коље
клупко змија.

Бацам земље преко жара,
сипам воде.
дошло време, кућо стара,
да се оде.

**

ПИСМО КЋЕРИ 

Марији
 

Размишљам о ноћи пунога месеца
Кад ће богочовек страсно да зајеца
И клекне, скрушено, пред твојом наготом,
Дрхтећи неспретно, кунући се потом
Јединим животом, мајком, небесима,
Ко да у речима кључе света има
Или, лепше рећи, кључе твога тела
О које се ломи крхка мушка стрела,

Ето, о тој ноћи, којој служе свици
Да се, узнесена, нађеш на ивици
Само једне тајне, јединог открића
Да си Мајка Земља и Прамајка Бића,
И да ниси чедо као млади свеци
Већ искра у којој пребивају преци,

Ето, о тој ноћи, о бесмртном хуку,
Кад се свемир зачне и у твоме струку,
Размишљам рукама пуним хладне главе:
Хоћеш бити свесна сна колико јаве
Да си после земног, невиног бунила,
Остала Божанство, као што си и била.

 ДОГОРЕЛА СВЕЋА    

Док је жарке зене грејала белина
Док је мајка земља разумела сина

Док се осмех није кривио у страну
Док нам вучји снови нису снашли јаву

Док у дупље нису потонуле очи
Док нам главе нису нестале у омчи

Дотле смо стајали усправни ко свећа
Дотле је несрећа била чиста срећа

Откуд сада ово откуд ово нетом
Ево нас пред светом ко стрељачком четом

Нити глава мисли нит срце осећа
Ми смо на дну себе Догорела свећа.

**

 ПОЛА КАПИ РОСЕ 

На ивици жутој зеленога листа,
Пола капи росе сувим златом блиста.

У то пола капи све је живо стало,
У њој јасно видим и мог бића мало

Кроз пола драгуља којег сјај одаје,
Пратим моје снажне, складне завеслаје

Што за ток не маре, као ни за реку,
И што, уз матицу, моћну воду секу…

Расањен се тргнем, прожежен до бола,
Што кап није цела, што је капи пола,

Што због тежег дела, виши закон склада,
Цела кап, са листа, почиње да пада.

pola kapi rose

Објављено у Суштини поетике број 4, 4. април 2014.