Вања Чобанов – Четири песме

СВЕ ЛУТКЕ

Све лутке успут прављене, без правог жара,
део су луде слутње да смо сви исти.
У капљицама зноја мајстора вајара
крију се бисери цели, и бели –
тамо су свих тајни нити.

Ти можеш путник бити, и низ ветар ићи
као галеб и барка заједно таласом слободе,
С кореном траве у цветном пољу нићи
где зоре руде јасне, и росне –
тамо су чисте воде.

Буди ми радост света, додир мекане душе,
нек срце твоје звони звуком опојне лире.
Знаш, све што љубав и осмех сруше,
клоне, и потоне у тмине –
тамо где несрећни живе.

 

НЕВИД

Сабласних улица туга
уклети вођин час,
низ ваздух невид пада
кô неки снег ил’ шаш.

Чека да наиђе јуда
и покупи поклон са тла,
да пољуби ближњег свога,
и премости семе зла.

Велике границе бриде
Чувају исконски страх,
што јуче вашар је био
сад је пепео и прах.

Лепоти одраз се губи
од црва трули West,
задах смрти се шири
кô неки план ил’ тест.

Из јада нешто се чује
Неко би рекао Бог?
Не! То лош глумац збори
Из лажљивог рога свога.

Уместо крст да љуби
на ком ће признати грех,
човек и даље приноси
дарове егу за цех.

Ноте, аплаузи, химне,
живот је постао сан!
Рано је, рано за крај!
Из своје би коже ван.

АКО НЕ ЗНАТЕ

Ако не знате што лутам у предворјима ваших дана,
ако су вам мисли трезне и обичне, без страсти,
и свеједно вам је што вас један човек сања,
онда збогом, и нек вас ко други прати.

Али,
слутићу вас по кораку на тој стази жеље,
сићи ћете туда строго низ црвене жиле,
и све што слажете занос ће да меље,
и истине о страсти постаће вам миле.

И док круто и плашљиво одбијате љубав,
скинућу вам вео са венчане славе,
и све досаде и обзири нестаће из круга,
и све што вас стеже нестаће из јаве.

Напослетку,
ако не знате зашто сам крај ваших скута,
ако су вам мисли тренутне и обичне, без страсти,
нека тиха блудња настави да лута,
а вама, збогом! И нек вас ко други прати.


МИСЛИШ КАСНЕ ПРВЕ РУЖЕ

Мислиш касне прве руже ,не одеш код ње,
тешко прође ноћ, и друга, замор опије,
будан сањаш нежност њену, ту је корен сна,
али срце снаге нема да се заигра.

Мислиш касне прве руже, не будеш са њом,
тешко прође дан, и други, с истом невером,
а тамбуре – тихо, тихо… тихо свирају,
гасе светло ту где љубав лута равницом.

Па тамбуре тихо, тихо задње остају
гасе светло ту где живот није могао.

Мислиш касне прве руже, не будеш са њом.

Песме преузете са Онлајн поезије