Prikaz – Jasna Milenović

Neumorni umetnik-istraživač, pripovedač, romanopisac, violinista, kompozitor, a pre svega pesnik, Vlastimir Stanisavljević Šarkamenac, iznenadio nas je svojom novom, nevelikom zbirkom,  „komponovanom” od četrdeset pet pesama. Raznolike, ponekad pisane slobodnim stihom, ponekad rimovane, uz desetak soneta, o (skoro) zaboravljenom srpskom junaku Kapetanu Koči Anđelkoviću, o slobodi, o žrtvi, o slavnim Precima. „Koča” nije samo knjiga pesama, već i šira slika potonjih (ne)prilika, koju Pesnik gradi poetskim, često arhaičnim  jezikom, i skraćivanjem reči, zbog čega čitalac vrlo slikovito, onovremenski,  doživljava junake i istorijski okvir. Zbirka je i pesnički dnevnik, i/ili epska snoviđenja-vizije u doba korone, pisana u vreme karantina, 2020. godine, u Beogradu.

Neverovatno je da, osim poznate pesme Kapetan Koča putuje, u kojoj je izmešano nekoliko perioda srpske istorije – od druge polovine osamnaestog veka, vremena života Kapetana Koče Anđelkovića, pa do Balkanskih ratova, nema poetskog traga o junaštvu Kapetana Koče i njegovih frajkora, srpskih dobrovoljaca u austrijskoj vojsci, ni o Kočinoj krajini! Ni jedna narodna epska pesma o mučenicima sa Đerdapa!? A Koča je, po predanju, bez jauka, umro na kocu… Postradavši za veru, sa samo trideset tri godine, kao Hrist. Pesnik svojim stihovima podseća da naš napaćeni narod treba da, možda poslednji put (u svetlu zlokobnih globalističkih promena) oda počast ovom Junaku, i šezdesetorici njegovih saboraca, koji su uz Njega, junačkom smrću, na kocima, okončali ovozemaljski život, braneći srpstvo i slobodarske ideje! Zato je ovo potrebna knjiga. I jedna važna tema. U vremenu koje (veoma ubrzano) ZABORAVLJA SVOJE PRETKE, i njihove velike, svesne žrtve, na kojima počiva naša Sloboda, poslednji je čas da se bar (pod)sećanjem oduži preteči Karađorđa! Jer, na žalost, nabijanje na kolac, i slična mučenja, zapamtilo je i naše vreme – rat u Bosni, bitke na Košarama i Paštriku… Ovo je način da se i o tim junaštvima bez premca progovori.

Pesnik nas uvodi u vreme osamnaestog veka, arhaičnim jezikom, upotrebljavajući kod rima često šesterac, i skraćene reči, uz apostrofe. Zbirka počinje pesmom-prologom Neka Kočina Jacinta o večnom čekanju vezilje Jacinte, koja je dvadeset pet godina vezla goblen nitima svoje kose, iščekujući svog bokeljskog mornara… Kao univerzalna vezilja-nevesta-udovica na svim prostorima nemirnog Balkana, na kome „ko čekati ne zna – taj neće shvatiti” (Konstantin Simonov)…

Ređaju se pesnikove fantazmagorije, prepliću se davna burna vremena i poneka savremena tema-korona, neprospavane noći, bojevi sa Turcima, pesma Bunt,  u kojoj su sve reči na slovo B, Karađorđe (koji je takođe bio savremenik, i saborac Kapetana Koče), poruke i pouke za potomke: Krenu da sve se beleži u pamćenju sinova, / krenu vek vekom da se veže – krajputašima – / krenu da se krštava Golgotom, svaka uzvišica. (Krenu) I, ponekad iznenađujuće, sasvim savremeni stihovi , kao u pesmi Smrt, ili ubedljivo lirski, kao u pesmi Frajkorski stroj. Ondek, Muka, Vlas, Nesnena noć, Redom (2), Nagrada, sonet Koča, su takođe pesme koje bismo posebno izdvojili. Kao i izuzetnu poetsku sliku, kada kolac stenje, i vrišti glasno, da bi nadglasao Kočino nadljudsko ćutanje. Jer, ono što protivnika, pa i kolac, kao personifikaciju i neprijatelja, i same smrti, poražava je Kočino junačko držanje i nepokolebljivost. Svesno prihvatanje okolnosti, i hrabro suočenje sa strašnim krajem, jer, nema sumnje da su Srbi onog vremena znali šta im sledi – padnu li živi Turcima u ruke…

Imaćeš na kôcu sreću da preživiš, / da sebe na kraj izneseš / i svoje parče neba dosegneš, / kako bi da se svetački uzneseš.  (Ako…. Jutarnja pesma)

Pesme su po ritmu često nalik na naše narodne epske pesme, ponekad obogaćene uspešnim neologizmima: obesturčene, zlobilje, gledeljka (oko op.a.), turčinstvo. I sa mnogo originalnih polusloženica: bljes-sablja, lekovit-stigme, front-slika, smrt-sila, mlad-stvor, strah-stud-tenda, Korun-kapetan, nov-Junak, Karađorđe-Korun, živ-stiglom, nevin-Ruke, smrt-svetovi, krv-kaplje, smrt-strela, sjaj-nož, vran-gavran, kriv-sablja, rav-polje, zemljo-teža, mučen-zemlja, heroj-srce, sil-Junak, Dunav-dolina, mrak-ledina-pustolina, fin-sluškinja, Karpat-ćuvik, s Ljupkin-Dunav-žile, cel-svet, Hrist-nebeska, zem-poklon, trut-med.

Citirajući reči samog Pesnika: „nek bi ovo neveliko delo bilo najmanji omaž ovome junaku, o kojem priča, misli i pamti ceo srpski narod u Klisuri (deo Đerdapske klisure, op.a.), sve od Ljupkove, na levoj, pa do Tekije, na desnoj obali Dunava. Nek ćutnja na kocu bude nemi krik protiv ropstva, i danas (a prošlo je 267 godina od kada se rodio čovek koji to dokazuje, jer mu se krik još nije čuo).”

Ondek je Koča svoj među svojima. (Ondek)

Jer, srpstvo je  svuda tamo gde je srpski jezik, gde su srpske kosti. Sa obe strane Drine. Sa obe strane Dunava. Većim tokom reke Save. Sa porukom za sva vremena, sa obala više reka koja dele, ali i spajaju Srbe.

Nadajmo se da je ovom knjigom pesama, posle skoro dvestotine pedeset godina od junačke smrti 1788. godine, Kapetan Koča napokon stigao među svoje Srbe na svim obalama. Da će poetskim jezikom ispričane istorijske činjenice, podstaći mlade generacije, potomke tih neustrašivih Predaka,  da tragaju za svojim korenima, za svojim identitetom, ma gde na Zemljinom šaru bili, nadajući se da će biti dostojni velikih žrtava, koje su temelji naše Slobode! I da mnogo je Srbadi spremno da lekciju o Koči prime (Mnogo).

Po redu su se smenjivali neprijatelji,
po redu su se rađali bundžije i Junaci,
po redu su se obnavljali smrt-svetovi,
po redu ćemo se opet roditi, ozvezdani.
                                        (Red)