Осврт – Дајана Лазаревић

Погурени, али живи,
У шикари забаченој,
У трубама лист-левака
Бусени су ђурђевака.

Можда није практично да приказ књиге почнем дигресијом, али бићу слободна да Вам испричам какав је утисак на мене оставио сусрет са песникињом Радмилом Шехић (рођ. 1955. у Београду, докторку медицине по образовању). У Библиотеку Дечјег културног центра Београд дошла је са својим супругом др Сеадом Шехићем, да поклони своју најновију књигу и разговара на књижевне теме са Снежаном Станковић, уредницом културно-образовних програма ДКЦБ.

Као ћутљиви саговорник слушала сам песникињу и прва ствар која ми је била импресивна у њеној појави је – њена огромна енергија. Са великим жаром је говорила о свом стваралаштву, начину именовања збирки песама, како је открила своју наклоност и таленат за писање за децу. Њен супруг је мирно потврђивао њене речи и говорио о сарадњи и гостовању песникиње у разним основним школама. Како су обоје ведре личности – били су врло приступачни за разговор, отворени за сарадњу, а о поезији су говорили као о великој драгоцености. Тај утисак о поезији као драгоцености постао ми је јасан тек читајући Радмилину збирку песама „Каква све чуда умем. 2“:

Ћерка ти се зове Поезија.
Само шаком обузмеш је целу.
Јесте део твог срца и хтења.
Воћка с гране вечитог вољења.

Велика српска песникиња Десанка Максимовић је једном приликом изјавила да се за сваку песму „истрошила“ као да је троје деце родила. Поређење песама (или пак целих књига) са децом није страно књижевницима – то је одраз посебног, дубоког односа, где се књижевни стваралац изједначава са родитељем, а дела се тренирају као деца и захтевају негу, заштиту, култивисање и, коначно – пуштање у свет. Управо тај однос према поезији јасно се види у стваралаштву Радмиле Шехић.

Оно што је посебно лепо и упечатљиво у њеној збирци јесте представљање реалних појава, за које бисмо рекли да су тужне, мучне итд. на начин приступачан читаоцу. Такве песничке слике служе као упозорење и опомена, а врло су (да не кажемо, медицински) прецизне и, истовремено, емотивне:

Уједима глади
Кожа пресована.
Свака је кошчица
Оштро оцртана.

Тело се дрмуса
Ко крошња поспана,
Као трошне гране
Сушом оглодане.

Међутим, у овој песничкој слици изгладнелог детета песникиња изводи закључак да су очи детета увек „пуне“. Дете се увек нада, жели, машта, стреми да одрасте и живи, чак и када је „стомак празан“. Центар детињег света је, пре свега, мајка, моћна родиља и неговатељка, која зна у сваком тренутку шта му је потребно. Мајка је и извор благостања, нежности, љубави, сунце у људском облику:

Потом села крај детета
Сва љубављу обузета.
Тад се густо светло слило
Са лица у топло крило.

Ипак, највећи део песама у збирци носи дидактичку поруку – понекад скривену, понекад врло јасно наглашену. А теме варирају – од најтананијих осећања људског бића (дабоме, у потпуности прилагођено дечјем уму и срцу) до телесних потреба за чистоћом, храном и пићем, физичким активностима.

Песме Радмиле Шехић се читају брзо и у њима се ужива, али и размишља о друштву, свету и животу. Из позиције детета, песме су питке и једноставне, занимљиве и лепршаве, али из позиције одраслог читаоца – песме су дубоке, повремено болно тачне, искрене, а, руку на срце, повремено упућују на врло битне недостатке или немарности нашег друштва. По тој (не)једноставности наликују на поетску реч Јована Јовановића Змаја:

Медаље за храброст
Месинганог сјаја,
Пре глачања биле
Боје тамног чаја.

Одличја јунаштва
Сјатила гледаче.
Са продајног стола
Мамила шетаче.

Поиграва срце
Пред жеженим светлом,
Оном што их бачене
Пронашао метлом.

Код Радмиле Шехић нема светлуцавих вила и једнорога, нема празних обећања и лажне ласкавости, нема преувеличавања, нити пусте носталгије. Она је реална и стабилна, зрела песничка личност, дубоко заљубљена у свој песнички позив. Свесна је да поезија има моћ да мења свет и врло је спремна да да целу себе у тој борби за доброту и лепоту.

Збирка „Каква све чуда умем“ подељена је у осам циклуса: „Отисак дечјег длана“, „Дах пролећа“, „Будан песник“, „Војска сунца“, „А шта деца“, „Зрнчица“, „Јасле за одрасле“, „Луткарска представа“. Последњи стих једне песме постаје први стих следеће, и тако кроз целу збирку. Ово понављање ствара осећај јединства, повезаности у целину, циклус живота који има свој јасан редослед и смисао.

Срдачно препоручујем на читање свим узрастима ову топлу збирку песама, обогаћену лепим илустрацијама Слободанке Бобе Тодоровић. Очекујем промоцију збирке Радмиле Шехић у Дечјем културном центру и радујем се новом сусрету са песникињом широког и искреног осмеха.