НЕУМИТНА ПЕСМА
Речитошћу жуборења
Затроване мирне воде
На обали покрај стења
Лудом шкољком шуми подне
Не враћа се вода мору
Што је жубор тамо пречи
Но не може слушат гору
Целог века како јечи
Са водом нас веже само
Неминовност нашег тока
О жубору све што знамо
Слушали смо крај потока
Имали смо с оне стране
С оне стране воде ове
Два дрвета и две гране –
Рачунали на плодове…
Сад на ветру негде шуми
Свело лишће – наш неспокој
Кренули смо к својој шуми
Али нема моста ка њој
С обалом нас веже само
Оно дрво преко воде
Због кога се дозивамо
У неповрат кад све оде
Истањени касним летом
Тумачимо сан о води
И срастамо са дрветом
На које се шума своди
С оне стране неко чека
Загледан у трошне вале
И не слути куда теку
Ил не види са обале
Са нама је сном занесен
И водама истим квашен
Давно ушао у јесен
И последњим листом маше
СВЕСТ О СМРТИ
Од свих енергија, што из себе зраче
Неки тајни пламен – живот непознати –
Нас, у овом телу, материја заче
И кроз цео живот – све до смрти – прати.
А смрт се догађа негде изван свести,
Изван пуке моћи да је разумемо.
На нашу би меру и њу хтели свести
Али не можемо или не умемо.
Суштина процеса о ком нагађамо
Да се окончава распадањем ткива –
Део је онога што о себи знамо
Ми – још увек само материја жива.
Можда је смрт тела рука продужења
Ове вечне тајне… Можда она крије
Неки нови живот у који нас мења
Нама непознати облик енергије…
ПОСТХУМНА
Метак ме кроз чело за смрт приковао.
Из мене је давно исцурила крв,
Па сад не знам да л сам довде догурао
Ко лешина или у лешини црв.
Напоље извирим кроз рупу од метка –
Шупљину која ме са прошлошћу спаја,
Наново тражећи смисао почетка
И у њему слутећ бесмисао краја.
Овде је све лепо – као туђа срећа.
Нит имамо чега, нити нам шта фали:
Удишемо живот кроз корење цвећа
И стрепимо – ко да нисмо умирали.
САМО ПРИВИД
Док си мртав, ил док спаваш
Сањаш да си некад био
И да књигу прелиставаш,
Да си и сам књиге дио.
Поглавље си једно цијело
Са којим се тек свршава
Давно мртво твоје тијело,
Разасута твоја слава.
И без тебе живот траје
Ил је све то само привид.
Саставља се крај са крајем
Па мислимо да смо живи.
ОКАСНЕЛА ПЕСМА
У овим је годинама
најтужније што си сама,
што нема ко да те дочека
све и да се враћаш издалека,
што те једино још сретне
полумрак спуштене ролетне,
пред којим ме једнако прогања
бесмисао окаснелог питања:
да ли на твојим стопалима
још мојих пољубаца има.
ОФЕЛИЈА
Жуборе године и векови теку
Мирно као вода у којој локвањи,
У својим крунама, ко зна где низ реку,
Проносе легенду о твојој лобањи
Из које се није могла наслутити
Лепота што ју је твој осмех имао,
Ал се зато лако могло догодити
Да се неки гробар и с њом поиграо.
БОЛЕСТИ
Болести долазе ко по нешто своје.
(Ко зна да ли оне умиру с човеком
Ил и даље ждеру то што остало је
И мире се с нашим телом – својим веком.)
И док ме салећу ја сам мртав скоро
Сенка која држи главу на јастуку
И ујутро кашље или дише споро
И испод јоргана некад да знак руком.
Пре него ми сасвим овладају телом,
Пре него ме прождру и целога смрве,
Остаје ми, само, да просвирам чело –
Нека барем нешто остане за црве.
УЗАЛУДНА ПЕСМА
Смрти моја разуздана,
У један ћемо сандук стати –
И тебе ће истог дана
Кад и мене оплакати.
Зато, смрти, буди тиха
Да не чује моја драга,
Буди онај део стиха
У ком она спава нага,
Буди песма којом она
Стане да ме сутра буди,
Буди шапат ил звук звона,
Буди камен, птица буди.
ЖЕНА У ПРОЗОРУ
Обнажујући силуету
Комад по комад одеће
У тајанственом лету
У полумрак собе слеће.
На завеси се набори
Надимају од њених груди,
У соби светиљка гори,
У соби светиљка луди.
БАЛАДА
Ја сам онај злодух што кроз сан поприма
Заједљивост звезда, цинизам месеца,
Љубљах једну жену с курвинским очима,
Само је погледам – роде нам се деца.
Од наше љубави једва је остала
Понека реч да светли у мраку
И горчина у гласу док је шапутала:
‘Љубав није сперма по моме стомаку’.
Остало је, можда, још нешто у нама,
Ко зна где и шта, нешто што нас пречи
Да схватимо да се кроз нас свет прелама –
Иде даље, а ми се сводимо на речи
Из којих ће љубав можда да нас прене…
Тражећи у њима, неки, свој, смисао
И нас ће морати, уз њих, да помене
Као неког ко је бар само дисао:
Некад с већом снагом, некад с мање бола,
С радошћу у оку, с борама на челу;
Некад пуним срцем, а некад до пола
Испеваном песмом о цвету увелу
Од којег ће, опет, само реч остати
Да цвета у песми све док песма траје,
Само што реч никад неће мирисати
Већ ће имат мирис што јој песма даје.
Соњи Видмар,
у Београду, на Звездари,
маја, 1984.
БЕЛЕШКА О ПЕСНИКУ
Данило Јокановић, рођен 11. априла, 1956. године у Подгорици, студирао је у Новом Саду, а живи у Београду.
Објавио је књиге песама:
Другачији мотиви (1981)
Могућност избора (1984)
Ерос на коленима (1992)
Нојев гавран (1994)
Трамвај за Колхиду (1997)
Мером ружа и ветрова (2004)
Слова наших имена (2014)
Звона свете Софије (2016)
Изабране (2017)
и друге…
На руском у Кијеву, Чернила и вино /Мастило и вино/ (2018)
а у Москви, Повторное путешествие /Поновно путовање/ (2020)
У Српској књижевној задрузи Ненаписане приче старе и нове (2021)
Извор: Аутор