(Iz arhive Suštine poetike)
O PESNIKU
Paun Petronijević je rođen u Ribaševini 1936. godine. Pisao je poeziju i prozu, a bavio se novinarstvom. Bio je dopisnik lista Vesti (Užice) i revije Selo (Beograd). Prvu pesmu objavio u užičkim Vestima 1953. godine, a zatim objavljuje na stranicama beogradske Zadruge, Omladine i drugim listovima i časopisima. Dobitnik je Zmajeve nagrade za poeziju 1954. i 1956. godine.
Prevođen je na italijanski, španski, ruski i francuski jezik.
Razboleo se 1951. godine od tuberkuloze i od tada se lečio na Grudnom odeljenju bolnice u Užicu, potom u sanatorijumu u Knez Selu u Nišu i u bolnici na Bežanijskoj Kosi u Beogradu, gde je preminuo 12. avgusta 1962.
U časopisu Vidici Ljubivoje Ršumović je povodom Paunove smrti zapisao: „Izučio je najvišu školu – školu patnje, godinama se seleći iz sanatorijuma u sanatorijum, živeći među belim zidovima, lekarskim receptima, posetama dva puta nedeljno. Umro je – ne rekavši se do kraja“.
Prvu zbirku pesama Pastir traži dno neba objavili su mu njegovi prijatelji neposredno pred kraj njegovog života. Nakon smrti, njegova dela izlaze na svetlost dana, svojim kvalitetom dobijaju na vrednosti. Tu su zbirke pesama Dobro leto (1974), Veliko jutro (1987), Istrgnut klas (2009), Oglas za dušu (2010)…
U Ribaševini se, u znak sećanja na Pauna Petronijevića, održava pesnička manifestacija Odzivi Paunu.
BALADA O NJOJ
Ti si za mene jutro prepuno beline dana
i veče tmurno od slutnje buduće noći.
Ti si sve, i ništa na ovom cvetu rana,
sve što je prošlo kasom i što će galopom doći.
Ti si munja što sine i nebo što kišom jeca,
umorna zvezda snova i uzdah bolnih grudi.
Ti si noga nečija, ma čija, što od propasti kleca,
Sve što je tako dobro i što ne vole ljudi.
Ti si daljina čedna kojoj se ne vidi kraja
i miris pun života u svemu što je jedno.
Ti si presovana kruna i zvezda bez sjaja,
umorno siroče hleba koje umire gladno.
Ti si za mene slutnja nemirna poput ata
i cilj već dohvaćen rukama jedne zlobe.
Ti si praznina, tama – najveći grumen zlata,
u ovom urnebesu jurenja prazne sobe.
Ti si uzdah na javi, i bašta puna cveća
u kojoj venu strasti za osmeh tvojih grudi.
Ti si tišina snena i bura najveća,
što dela časna na strašne muke sudi.
Ti si zloslutna vrana i vesnik svih lepota,
ranjava vena tela i hitra srna besa.
O, ti si plamen – vatra, i napor svih života,
koji se rađaju nepozvano i ginu u tami lesa.
BELI UZVIK
Nasred rečnoga mosta sedi prozebla ptica noći
modroga kljuna i nogu slepljenog perja do smrti.
Pod mostom teče reka i val mnogi dole će proći
neznano, isto će biti ko život običan ovaj škrti.
U zvuku umire jecaj dalekog zova ranjene zveri
koju samo ptica na mostu može dobro da shvati,
ko može daljinu neznanu da oseti i tajnu da izmeri
kada u jednom običnom zvuku sluh ptici ogrlati?
Bez svega pesma nije imala onoga za svoje reči
da bi poslednja mladost vrisnula silnim zovom.
Ti, vodo, ispod mosta reci: Ko će pticu da izleči
u ostavljenoj čednosti pod jednim krovom?
PRIRODA ILI SVET
Boje se uvek same stvaraju u stvarima
koje menjaju oblik, i tu nije bilo nametljivosti
ni spolja ni iznutra,
priroda ili svet, u stvari, nalaze sličnost.
U ptičjem zevanju je gorela zemlja na površini
i sokovi su postajali gušći i slađi.
U isto vreme bila su veća isparenja u lišću,
koren se borio koliko je mogao, ali uzalud.
Povrće ujutru presađeno počelo je da pati,
povija se, pada na vrelu zemlju.
Na kraju se presađivanje pokazalo bezuspešno.
I kada je te večeri stara vrtlarka došla
sa kantom na kojoj je bila rešetka,
posao oko zalivanja bio je izlišan.
Na mestu svelog, vrtlarka sutradan zasadi
novi svežanj strukova povrća i zaštiti ga velikim
lišćem od avtovine, da zakloni vatru sunca
uperenog u opstanak i početak.
Ali taj vrtlarkin trud beše nepotreban:
isto popodne kiša dođe kao poručena
i idućih dana rasad je zeleneo.
Boje su uvek prirodne u stvarima –
Nije bilo nameštenosti ni spolja, ni iznutra.
VOLIM TO NEPOZNATO
Još pesme nema a suton tiho pada.
Obale vidu bliske tajnom me svojom mame.
Volim to nepoznato. U srcu cveta nada,
A dobra ptica dođe i padne na moje rame.
Ne smem da pokrenem se. Bojim se odleteće…
Kad zore dan zapale i odu ove tame
Isplešću najlepši sonet.
Uplešću najlepše cveće.
Objavljeno u Suštini poetike broj 19, 4. jula 2015.