Ђура Јакшић

ISSN 2334-9417 (Online)

Ђура Јакшић рођен је 9. августа (27. јула) 1832. године у Српској Црњи у свештеничкој породици од оца Дионисија и мајке Кристине (рођ. Поповић) као њихов син првенац (крштен под именом Георгије) и најстарије од укупно деветоро деце, колико их се временом родило у тој породици. Ђура је био најомиљеније, али и најразмаженије дете у тој породици.

Ђура ЈакшићПо жељи оца и очевог стрица (попа Лазе) било је планирано да Ђура продужи свештеничку лозу своје породице у родном месту, али се брзо испоставило да од тога нема ништа и да ће његова животна стаза ићи другим током.

Ђурино школовање је било испрекидано и нередовно и то ће се касније испоставити као велики проблем, због којег је он добрим делом остао недоречен у свом стваралаштву, поготову сликарском, где су сви још на почетку уочили његов вансеријски таленат, али му је недостајало школовање да усаврши технику тог посла. па ће се он њиме углавном бавити као „недоучен“ сликар и „самоуки“ песник.

Ђура је најпре завршио основну школу, од чега (три године) у Српској Црњи (и једну) на немачком језику у суседном Хацфелду, (данашњи Жомбољ или Џомбољ у Румунији, у коме су углавном живели Немци). Отац га је уписао у трговачку школу из које је Ђура бежао три пута, да би коначно 1843.године отишао у Сегедин где је завршио нижу гимназију.

И управо за време школовања у Сегедину одиграла cу се два догађаја која су оставила трајне трагове на даљи ток живота Ђуре Јакшића. Он је од 1845. године после редовних часова почео да погађа једну приватну школу цртања. Тако се први пут сусреће са сликарством. И већ тада схвата да неће постати свештеник, јер у себи препознао дар за нешто друго, a то је – „моловање“, односно сликарство.

Други важан догађај била је смрт његове мајке у јануару 1846. године. Њена смрт је Ђуру снажно потресла, поготову што није успео да је затекне живу па чак ни да стигне на њену сахрану. Прерана смрт мајке још више је узнемирила и појачала црту несигурности његове психолошке личности. Имао је тада свега четрнаест година. Неочекивано се нашао још више усамљен, без ослонца, без топлог мајчиног загрљаја и заштитничког окриља.

Уочи револуционарне 1847. године био је студент уметничке академије у Пешти, али је због револуционарних догађаја морао да је напусти. Вративши се у родни крај продужио је да учи сликарство у Бечкереку код Константина Данила чувеног сликара тог доба, тражећи сопствени уметнички израз и продубљујући своја знања, између осталог и немачког језика.

У револуцији од 1848–1849. године иако шеснаестогодишњак, учествује као добровољац. Када се револуција завршила поразом, написао је: „Ах, зашта гинусмо и страдасмо – а шта добисмо!” Убрзо га немаштина приморава да прихвати разне послове. Тих година често мења места боравка, одлази у Београд, али се врло брзо упућује у Беч да настави студије сликарства. У Бечу се креће у уметничким круговима са Бранком Радичевићем и Ђуром Даничићем. Његови поетски првенци угледали су светлост дана у Сербском летопису 1853. године. Беспарица га приморава да се врати кући, али убрзо затим одлази на Академију финих уметности у Минхен.

Ђура Јакшић је почео да пише песме када је у Бечу упознао Радичевића и Даничића. Његов романтичарски таленат развијао се управо у духу поезије Бранка Радичевића, Јове Јовановић Змаја, те страних писаца Петефија и Бајрона. Своје прве песме објавио је 1853. године у „Сербском летопису“, а прву и једину збирку песама коју је посветио кнезу Милану Обреновићу тек 1874. године. Сматра се зачетником и најистакнутијим представником анакеонтске поезије. Написао је педесетак епских и лирских песама, а теме су биле разноврсне. Међу његовим песмама наилазимо на љубавну поезију („Кога да љубим“), родољубиву поезију („Отаџбина“), описне песме („Вече“), социјалне песме („Ратар“), полемичке песме („Ћутите, ћут те Јевропи“), сатиричне песме („Отац и син“) и винске песме („Мила“).

Српски романтизам имао је два велика песника: Змаја и Јакшића. Змај је обимнији и обилнији, разноврснији, шири, идејнији, али Јакшић има јачи темпераменат, особенији је, он је прави, рођени романтичарски песник. Змај, гипка и пријемљива духа, развијао се са временом, прилагођавао се, мењао идеје и осећања; Јакшић је остајао стално исти, са свим добрим и рђавим особинама своје јаке песничке индивидуалности, увек бујан лиричар, увек песник личности и страсти.

У првом реду, изнад свега, и у свакој прилици, он је био лиричар. Његово опште и књижевно образовање било је недовољно, живео је у тешким приликама и у неповољним срединама где се није могао развијати, све што је имао извлачио је из сама себе, из своје елементарно јаке природе. Сва његова поезија је оно што је он казао за прву свеску својих стихова: “књига живота бурнога – у тренуцима дивље узбуне…” Он је био дубоко незадовољан животом који га је стално притискивао и гушио, осећао је у себи велику снагу која га је распињала, жудио увек за нечим јачим, вишим и лепшим, није схватао живот без великих страсти и подвига, био очајно и болно раздражен што мора да гамиже по земљи и у прозаичном свакидашњем животу, да тавори у једном хладном и сивом добу, без боје и без поезије.

Јакшић је поређен са Бајроном, који је на њега утицао и као на песника и као на сликара, и одиста било је у њему тога титанског незадовољства, жестокости страсти, експлозија гнева, буне против живота.

Више но иједан од романтичара српских Јакшић је био песник у романтичарском смислу речи, устрептао песник свим својим бићем и свим својим животом, носећи у себи истински “свети пламен” поезије. Он чини пун утисак искреног песника, он у ондашњу сладуњаву, фразеолошку поезију уноси своју личну снагу, експанзивну бујност једне страсне песничке душе која свет гледа у песничкој визији и која даје каткада дрхтавицу велике поезије.

Крајем 1855. године настанио се у Кикинди и живео од сликарства. Пише и песме и штампа их у Седмици под псеудонимом Теорин. У Нови Сад прелази 1856. године, подстакнут повратком пријатеља са којима је друговао у Бечу који се окупљају око новосадских листова Седмица и Дневник. По повратку са сликарских студија, живи у Банату до 1856. године.

Од 1857. године прелази у Србију, где остаје све до смрти. У Србији ради као сеоски учитељ (у Подгорцу, Сумраковцу, Сабанти, Рачи код Крагујевца и Пожаревцу, у коме се и оженио) и као гимназијски учитељ цртања (у Крагујевцу, Београду и Јагодини). У то време борави и у манастиру Враћевшница, где црта неколико историјских портрета, које поклања манастиру. У Крагујевцу је била сачувана кућа у којој је становао две године док је радио у гимназији. Ова кућа срушена је 2018. године. У Сабанти је 1936. године на свечаности откривена спомен-биста Јакшића, који је ту дошао за учитеља у августу 1865. године.

Ђура Јакшић је био истакнути српски сликар. песник. приповедач, драмски писац, учитељ и боем. Дакле, реч је о човеку који је био многоструко обдарен, а највише је постигао у поезији и сликарству. Као песник и сликар био је једна од кључних фигура српског романтизма. Иза њега су остала вредна уметничка дела која му обезбеђују бесмртност у историји српске културе. Међутим, и њега је задесила судбина многих славних људи, да му се праве почасти одају тек после смрти. после тешког живота, много мука и патњи кроз које је прошао, захваљујући нешто својим слабостима, али и туђим пакостима.

У последњих годину дана живота Ђура и даље пуно времена проводи по кафанама. Све је мање водио рачуна о здрављу, а оно је бивало све горе. Његов лекар др Владан Ђорђевић саветује га да прекине са пићем. Али, такав какав је, Јакшић је и од ових, озбиљних лекарских савета, правио шале на сопствени рачун.

Притиснут породичним обавезама, олаким трошењем новца, дуговима и болешћу, Ђура Јакшић је последњих година једва састављао крај с крајем. У пролеће 1878. године после ћутања од пуних петнаест година, пише писмо родбини у Црњи, одакле му ускоро јављају да му је тих дана отац умро.

Када је прича Рањеник угледала светло дана, у тој се приповеци као један од њених главних јунака, али у негативном светлу, препознао командант са дринског бојишта генерал Алимпић. Осетивши се увређеним, он је због тога тужио Ђуру и при том преко својих веза издејствовао судску пресуду којом је Ђура осуђен на десет дана затвора. Ова пресуда је Ђуру јако потресла.

Немаштина, алкохол и боемски живот су убрзали његов крај. Пола године пред смрт почеле су ноге да га боле и да му отичу. Једва је ходао. А докрајчиле су га батине које је добио месец дана пред смрт од стражара из пратње фамозног генерала Алимпића због једне неслане шале коју је Ђура направио на рачун тог официра због којег је претходно већ био у затвору.

У последњим данима живота, док је лежао у постељи, Ђури је последњу лекарску помоћ пружао његов друг из студентске собице у Бечу. Тих дана га је у његовој кући у Београду, у Скадарској улици, број 38, редовно обилазио, са лекарском торбицом у руци, његов пријатељ Јован Јовановић Змај, у намери да му помогне. Али спаса није било.

Док га је обилазио, Змај је справљао облоге од леда и смишљао за Ђуру песму „Светли гробови“. „Светли гробови“ су успели, али облоге нису помогле – одвише су песника-мученика добро истукли плаћеници једног минорног моћника у мрачном сокаку београдске Скадарлије.

Ђура Јакшић је умро од туберкулозе и батина у Београду 29. новембра (16. новембра) 1878. године и сахрањен је сутрадан на тамошњем Новом гробљу. Иако је на дан сахране време било прохладно и кишовито, испред Ђурине куће се тог дана окупио силан свет. Били су присутни високи државни функционери, велики и мали чиновници, професори, научници, официри, војници, ђаци, трговци, занатлије. Никада се до тада у једној од најсиромашнијих улица у Београду није на једном месту толико народа окупило. Путем до Вазнесењске цркве поворка се непрестано увећавала.

Песме Ђуре Јакшића читајте на  линку

Share on facebook
Share on twitter
Share on linkedin
Share on whatsapp
Share on vk
Share on email