Паун Петронијевић – Заборављени песници

(Из архиве Суштине поетике)

ISSN 2334-9417 (Online)

О ПЕСНИКУ

Paun Petronijevic uzicki pesnik

Паун Петронијевић је рођен у Рибашевини 1936. године. Писао је поезију и прозу, а бавио се новинарством. Био је дописник листа Вести (Ужице) и ревије Село (Београд). Прву песму објавио у ужичким Вестима 1953. године, а затим објављује на страницама београдске ЗадругеОмладине и другим листовима и часописима. Добитник је Змајеве награде за поезију 1954. и 1956. године.

Превођен је на италијански, шпански, руски и француски језик.

Разболео се 1951. године од туберкулозе и од тада се лечио на Грудном одељењу болнице у Ужицу, потом у санаторијуму у Кнез Селу у Нишу и у болници на Бежанијској Коси у Београду, где је преминуо 12. августа 1962.

У часопису Видици Љубивоје Ршумовић је поводом Паунове смрти записао: „Изучио је највишу школу – школу патње, годинама се селећи из санаторијума у санаторијум, живећи међу белим зидовима, лекарским рецептима, посетама два пута недељно. Умро је – не рекавши се до краја“.

Прву збирку песама Пастир тражи дно неба објавили су му његови пријатељи непосредно пред крај његовог живота. Након смрти, његова дела излазе на светлост дана, својим квалитетом добијају на вредности. Ту су збирке песама Добро лето (1974), Велико јутро (1987), Истргнут клас (2009), Оглас за душу (2010)…

У Рибашевини се, у знак сећања на Пауна Петронијевића, одржава песничка манифестација Одзиви Пауну.

Извор

БАЛАДА О ЊОЈ

Ти си за мене јутро препуно белине дана
и вече тмурно од слутње будуће ноћи.
Ти си све, и ништа на овом цвету рана,
све што је прошло касом и што ће галопом доћи.

Ти си муња што сине и небо што кишом јеца,
уморна звезда снова и уздах болних груди.
Ти си нога нечија, ма чија, што од пропасти клеца,
Све што је тако добро и што не воле људи.

Ти си даљина чедна којој се не види краја
и мирис пун живота у свему што је једно.
Ти си пресована круна и звезда без сјаја,
уморно сироче хлеба које умире гладно.

Ти си за мене слутња немирна попут ата
и циљ већ дохваћен рукама једне злобе.
Ти си празнина, тама – највећи грумен злата,
у овом урнебесу јурења празне собе.

Ти си уздах на јави, и башта пуна цвећа
у којој вену страсти за осмех твојих груди.
Ти си тишина снена и бура највећа,
што дела часна на страшне муке суди.

Ти си злослутна врана и весник свих лепота,
рањава вена тела и хитра срна беса.
О, ти си пламен – ватра, и напор свих живота,
који се рађају непозвано и гину у тами леса.

БЕЛИ УЗВИК

Насред речнога моста седи прозебла птица ноћи
модрога кљуна и ногу слепљеног перја до смрти.
Под мостом тече река и вал многи доле ће проћи
незнано, исто ће бити ко живот обичан овај шкрти.

У звуку умире јецај далеког зова рањене звери
коју само птица на мосту може добро да схвати,
ко може даљину незнану да осети и тајну да измери
када у једном обичном звуку слух птици огрлати?

Без свега песма није имала онога за своје речи
да би последња младост вриснула силним зовом.
Ти, водо, испод моста реци: Ко ће птицу да излечи
у остављеној чедности под једним кровом?


ПРИРОДА ИЛИ СВЕТ

Боје се увек саме стварају у стварима
које мењају облик, и ту није било наметљивости
ни споља ни изнутра,
природа или свет, у ствари, налазе сличност.

У птичјем зевању је горела земља на површини
и сокови су постајали гушћи и слађи.
У исто време била су већа испарења у лишћу,
корен се борио колико је могао, али узалуд.

Поврће ујутру пресађено почело је да пати,
повија се, пада на врелу земљу.
На крају се пресађивање показало безуспешно.

И када је те вечери стара вртларка дошла
са кантом на којој је била решетка,
посао око заливања био је излишан.

На месту свелог, вртларка сутрадан засади
нови свежањ струкова поврћа и заштити га великим
лишћем од автовине, да заклони ватру сунца
упереног у опстанак и почетак.

Али тај вртларкин труд беше непотребан:
исто поподне киша дође као поручена
и идућих дана расад је зеленео.

Боје су увек природне у стварима –
Није било намештености ни споља, ни изнутра.


ВОЛИМ ТО НЕПОЗНАТО

Још песме нема а сутон тихо пада.
Обале виду блиске тајном ме својом маме.
Волим то непознато. У срцу цвета нада,
А добра птица дође и падне на моје раме.
Не смем да покренем се. Бојим се одлетеће…
Кад зоре дан запале и оду ове таме
Исплешћу најлепши сонет.
Уплешћу најлепше цвеће.

Share on facebook
Share on twitter
Share on linkedin
Share on whatsapp
Share on vk
Share on email

Објављено у Суштини поетике број 19, 4. јула 2015.