Драгош Павић – Магија срца – Песме

БЕЗ ОПОМЕНЕ

Овде ме још има,
ћутите, нећу у неспокој,
изнићи ће нерођена трава
и њу ћемо волети
јер она ће бити права.

Овде мора све да подсећа
на реке које певају,
на земљу која рађа,
на усне које изричу љубав,
на уско брвно што се охоло
држи на бујици,
еј, на тебе, девојко,
што си бирала стазице
и стигла до наших сванућа.

Уздуж и попреко до шума,
крај багрема цветна
куда си трчала у хвалоспеву
младости вихорне.

Знам липе две, мирисне
што иза нас осташе
у неким сновима,
и јабука росна
што их хрска нога боса,

а јагоде у корпицама
сочне,
оставише слад
да усне памте
као жељу и успомене
без опомене.

 

ПОНОЋНИ КОНЦЕРТ

Опојност не престаје да васкрсава,
то чине гласови октета
у храму божијем Архангела Гаврила.

Господ нас је окупио у двору
у поноћ ће да нам подари сазвучја
сензибилна, опојна.

Диригент, Христов изасланик, ђакон,
свештено блажено
као небеско откровење

У синхроним акордима осморице
тоновима вихоре распевано,
тенор је октавски високо

Водио раскошно, господствено
октет гласова а његови сонорни сопрани
баритони и басови титраво,

Унисоно допуњавали
анђеоски складно, обојено блиставо
док у маху надвиси баритон

да балансом омађијано
испуне храм херувимски глазбено,
када басови двојице снажно

Омађијају чула, као да осетимо
крила шумећа над нама зачарано,
оријентире изгубимо у наше постојање

Па сомнамбулски чујемо сирене
што нас зову да баналности
душе испразнимо

И да дрхтајем срца одбацимо
нечисте људске помаме
а када се наставе тонске вибрације

Једва чујно сензори расту у глорије
у трогласно смењивање до усхита
и крешенда у нове арије.

Опојност васкрсава омађијаност
а чула трепере док се Одисеј за
катарку везује да га раскош опијености не однесе.

БАШТЕНСКА ВИЛА

Ноћ се мирисима уплела у песму ноктурна
и тренутак у вечност претворила.
Сета је наивно желела
да охоло наметне заборав
али се они радосно отеше
и дух учини рапсодију расплодну
уз варијације њиховог ума.

Расплетоше нежност и занос
и окупаше звезданим сјајем.

Он јој подари црвену ружу
да мирисом , бојом и симболом
смири свој откуцај срца
за нежност и танкоћутност додира.

Муза на својој харфи
пламтећи жар оствари.

У врхове својих прстију утка
опојни ноктурно глисандом.
Разлеже се ноћ мирисима
јер баштенска вила кикотом
однесе радост другима.

 

МАГИЈА СРЦА

Кликтајем твојим заливаш срце моје
Хује мисли душе љубављу осунчани
Распламсају се на искрицу неба
Трепере плетива срчана као небодарни ветрови.

Поглед разбукти а додир почне да гори
Кад се уснуло кроз снове провлачи
Тада се поглед у мисао завлачи
Све се отело да у занос претвори.

Плешу радошћу оба срчана прегратка
Пуне се врелином каскаде крвотока
Дрхте уздасима заталасаних плесних увала
У анархији откуцаја мога срца

Мисао за тобом по сунчанику лута
Покислог, мирисног земљиног кутка
Да се домогнем земљиног оснутка.
А када додирнем земљине шкољке

Или на крилима полетим у раја закутке
Данте ће ме спасти пакленог сумрачја
А моја љубав добити нова уздарја.

На моме небу без тебе инокосан
Уздрхтало расту и цветају рузмарини
Да би мирисом омађијали и запленили.

Роди се у мени песник комета,
С тобом несташе звуци небеских олуја
Јер рајске птице дарова Фортуна.

О ПЕСНИКУ

Драгош Павић рођен је у селу Катрга код Чачка. Завршио је Филолошки факултет, група Српско-хрватски језик и југословенску књижевност.

Издао је пет збирки песама и антологију поезије песника своје општине. Члан је Удружења књижевника Србије.

Живи у Великом Градишту.

Песме су преузете са сајта Онлајн поезија