Кристина Павловић Рајић – Небеснице

ПРАШТАЊЕ

Дрвени кофер, фрула крај прозора.
Вунене чарапе мајка пратила.
По сапима коња месечина пала.
Наредбом: Вољно – страх се запричава,
до прве узбуне, до оловне линије.

Мало се сунце сакрило
у одблеску на челу,
малено сунце из дланова
судбином ожилавелих.
Ватра огреје до прве невоље.
Сабласна је ноћ
над крекетом мочвара,
над шипражјем мутних река.
Крваву вам мајку олошку!

Младост клета
ка хлебним даровима
подно њених плетеница
застење за одмориштима.
Уз бункере огањ земљу ровари.
Дрхти крвца рањенога,
дрхти до очног сумрака.
Острвило се зло на семе заветно.
Што се родило, за гроб се справљало.
Праштај Боже!

Заборав дни да не збуде,
превршило би разум, пресвисло.
Бреме гротла, не би се поднело.
Праштамо да нас врисак
не здроби у несносно.

Запис старог храста годовима памти.
И крајпуташи, и сабирне кости.
Крсни свеци могу ли опрост дати?
У нас су пси адски у самилости,
у земљи гостопримљивости.
Кумило се зло вековно,
сољу и хлебом праштало.

Гракћу зоре нове, гробовима опрљене.
Кад заспимо сви, младост ће да одмени.
Петролејку крвљу доливамо,
пламти изнова зрно да зри.
Палиииии.


МОЈЕ СИ

Пропланак си зелен росом осунчан у блистав дан.
Моје си сеоце са извором воде живе,
Моје јутро мразом проштипало низ стидне образе,
Моја снага коју хлебовима топлим храним.

Мој си драги ког пољупцима врелим браним
Од урока и усамљених несмираја
И не дам ти у бојеве туђих недара.

Моје си горје стасито
Хајдучком крвљу неустрашиво.

А мелодија манастирског звона
Духовна је међу нама спона.
Линија дланова
цвркутом сједињена у пој, у гласоспој.

Даривам те врлим родом
Радована твојим даром:
Срцем целим – мојим домом.

НЕБЕСКИ ЗАГРЉАЈ

Опет су ми се путеви умрсили
Нека тиха туга роси очи
А ја бих само сунчано јутро
И твој поглед у душу да ми крочи.

Пруће се неко
између нас умеће
Савијају нас и одвлаче
Жиласте гране
Чисто и невино би само
Срце у твом наручју да осване

Јер ми смо, драги, са космичких стаза
Спуштени у камењар гуштера
Несвикли довека
На беду пустих снова
И празнину јаве отужне

Јер – ништа ми не тражимо друго
Сем да потоци душе
Нађу своје ушће

Кроз дрхтаве брезе још трепере звезде
Прислони дланове, одагнај ми језе

О воли ме, воли
Сакриј ме у загрљај
Погледај у небо
Чекају нас чезе
Узнеси ме да свака бољка ишчезне.

Kristina Pavlovic Rajic Nebesnice

О ПЕСНИКИЊИ

Кристина Павловић Рајић рођена је 30. јануара 1976. године у Београду. Професор је српског језика и књижевности. Звање је стекла на Филолошком факултету Универзитета у Београду.

Поезија је за њу игра, али то су ретко шаљиве игре, чешће су тешке, озбиљне, најживотније могуће. Опет, тако заоденуте у разигране речи, које као да се отимају даље од строфе и стиха, њене песме чине да боље схватимо и лакше прихватимо озбиљности живота.

Пише од детињства, али објављује тек од 2017. године у Суштини поетике, Бдењу. Песме су јој преведене на руски језик и објављене у Новом погледу у Санкт Петербургу. Поезија јој је заступљена у многим зборницима.

Објавила је збирке песама Разгрљени круг (2018), Лепеза (2019). Члан је УКС.

Живи и ради у Београду.

Песме су преузете са сајта Онлајн поезија, а биографија са сајта Поезија суштине.