Иван В. Лалић

ISSN 2334-9417 (Online)

Иван В. Лалић рођен је 8. јуна 1931. године у Београду где је провео сасвим безбрижно детињство. Родитељи су му обезбедили гувернанту Немицу од које је научио и први страни језик. Узимао је часове виолине од којих убрзо одустаје јер је више волео да свира клавир, али га је музика заувек дефинисала.

Ivan V. LalicОд малена је читао и писао песме, а како је био болежљив, често је лета проводио у Дивчибарама у породичној кући које постају митски пејзаж у песмама о детињству.

Почетком Другог светског рада, напрасно се прекида и његово детињство и као и многе породице из Београда и његова породице креће у бег. Један период живота провео је у Теочин селу док му отац није био ухапшен и послан у логор на Бањицу. За Ивана се бринула његова мајка, чија болест (туберкулоза) убрзо постаје више приметна.

После мајчине смрти, Иван одлази оцу у Загреб где уписује Другу мушку гимназију коју завршава 1949. године. Уписује Правни факултет у Загребу на којем је дипломирао 1955. године. После одслужења војске у Карловцу, 1956. године Иван уписује Филозофски факултет одељење за компаративну књижевност где је одслушао само 2 семестра.

Радио је на Радио Загребу као уредник за књижевност и интензивно учествује у културном и књижевном животу Загреба. Писао је песме још од 1948. године, а почео да их објављује 1952. године. 1955. године објављује своју прву збирку песама “Бивши дечак”, а већ следеће године објављује збирку “Ветровито пролеће”.

Супруга Бранка, којом се оженио 1956. године, по његовим речима, била је „дух иза мојих песама“, па почиње да објављује и збирке са љубавним песмама као што су „Римска елегија“, „Римски квартет“, „Јер си љубав“, „Места која волимо“ и „Љубав“. Све његове љубавне песме су посвећене њој Бранки или како ју је од миља звао „Бранчету“.

Од 1961. године да ради као секретар у Савезу књижевника Југославије па се сели у Београд. Та иста година је за њега значајна и по објављивању књиге „Време, ватре, вртови“ у којој уобличује својих првих пет књига, а која је „својеврсни обрачун са првом фазом сопственог певања“.

Посао мења 1993. године и почиње да ради као уредник у „Нолиту“ издавачком предузећу из које одлази и у пензију.

Својом поезијом преко артизма, уравнотежених слика и духовне сабраности обновио је линију симболистичког песништва. Трагајући за класичном мером песме и налазећи песничко надахнуће у литератури, Лалић се у својој поезији окретао Византији и античком свету. Такође је био изврстан преводилац, есејиста и критичар.

Иван В. Лалић је ушао у књижевну критику као хроничар часописа, најпре „Летописа Матице српске“, а потом београдске „Књижевности“. Његову критику одликује објективност, као и искуство које у њу уноси.

Преводио је неке од најзначајнијих аутора немачке, америчке, енглеске и француске поезије – Пјер Жан Жува, Емили Дикинсон, Витмена, Јохана Волфганга Гетеа, Хелдерлина, Т. С. Елиота, а збиркама које је објавио испунио је своју „службу“ према певању и поезији и досегао сопствене песничке врхове.

Приредио је неколико антологија и зборника. Бавио се преводилаштвом, нарочито препевима; тако је између осталог приредио „Антологију новије француске лирике“ (од Бодлера до наших дана) и изборе песама Хелдерлина (Нолитова награда).

Аутор је радио-драме „Мајстор Хануш“ (награда Југословенске радиодифузије).

Умро је у Београду 28. јула 1996. године од срчаног удара.

Дела

• Бивши дечак (1955)
• Мелиса (поема) (1959)
• Аргонаути и друге песме (1961)
• Време, ватре, вртови (Змајева награда) (1961)
• Сметње на везама (1975)
• Страсна мера (1984)
• делима љубави или Византија (1987)
• Изабране и нове песме (1969)
• Ветровито пролеће(1956)
• Чини (1963)
• Круг (1968)
• Велика врата мора (1958)
• Песме (1987)
• Писмо (1992)
• Четири канона (1996)

Признања:

• Октобарска награда Београда, 1988.
• Змајева награда, 1961.
• Нолитова награда, 1969.
• Награда Милош Ђурић за превод, 1978. итд.

Песме Ивана В. Лалића читајте на линку

Share on facebook
Share on twitter
Share on linkedin
Share on whatsapp
Share on vk
Share on email