Иван В. Лалић

Иван В. Лалић рођен је 8. јуна 1931. године у Београду где је провео сасвим безбрижно детињство. Родитељи су му обезбедили гувернанту Немицу од које је научио и први страни језик. Узимао је часове виолине од којих убрзо одустаје јер је више волео да свира клавир, али га је музика заувек дефинисала.

Од малена је читао и писао песме, а како је био болежљив, често је лета проводио у Дивчибарама у породичној кући које постају митски пејзаж у песмама о детињству.

Почетком Другог светског рада, напрасно се прекида и његово детињство и као и многе породице из Београда и његова породице креће у бег. Један период живота провео је у Теочин селу док му отац није био ухапшен и послан у логор на Бањицу. За Ивана се бринула његова мајка, чија болест (туберкулоза) убрзо постаје више приметна.

После мајчине смрти, Иван одлази оцу у Загреб где уписује Другу мушку гимназију коју завршава 1949. године. Уписује Правни факултет у Загребу на којем је дипломирао 1955. године. После одслужења војске у Карловцу, 1956. године Иван уписује Филозофски факултет одељење за компаративну књижевност где је одслушао само 2 семестра.

Радио је на Радио Загребу као уредник за књижевност и интензивно учествује у културном и књижевном животу Загреба. Писао је песме још од 1948. године, а почео да их објављује 1952. године. 1955. године објављује своју прву збирку песама „Бивши дечак“, а већ следеће године објављује збирку „Ветровито пролеће“.

Супруга Бранка, којом се оженио 1956. године, по његовим речима, била је „дух иза мојих песама“, па почиње да објављује и збирке са љубавним песмама као што су „Римска елегија“, „Римски квартет“, „Јер си љубав“, „Места која волимо“ и „Љубав“. Све његове љубавне песме су посвећене њој Бранки или како ју је од миља звао „Бранчету“.

Од 1961. године да ради као секретар у Савезу књижевника Југославије па се сели у Београд. Та иста година је за њега значајна и по објављивању књиге „Време, ватре, вртови“ у којој уобличује својих првих пет књига, а која је „својеврсни обрачун са првом фазом сопственог певања“.

Посао мења 1993. године и почиње да ради као уредник у „Нолиту“ издавачком предузећу из које одлази и у пензију.

Својом поезијом преко артизма, уравнотежених слика и духовне сабраности обновио је линију симболистичког песништва. Трагајући за класичном мером песме и налазећи песничко надахнуће у литератури, Лалић се у својој поезији окретао Византији и античком свету. Такође је био изврстан преводилац, есејиста и критичар.

Иван В. Лалић је ушао у књижевну критику као хроничар часописа, најпре „Летописа Матице српске“, а потом београдске „Књижевности“. Његову критику одликује објективност, као и искуство које у њу уноси.

Преводио је неке од најзначајнијих аутора немачке, америчке, енглеске и француске поезије – Пјер Жан Жува, Емили Дикинсон, Витмена, Јохана Волфганга Гетеа, Хелдерлина, Т. С. Елиота, а збиркама које је објавио испунио је своју „службу“ према певању и поезији и досегао сопствене песничке врхове.

Приредио је неколико антологија и зборника. Бавио се преводилаштвом, нарочито препевима; тако је између осталог приредио „Антологију новије француске лирике“ (од Бодлера до наших дана) и изборе песама Хелдерлина (Нолитова награда).

Аутор је радио-драме „Мајстор Хануш“ (награда Југословенске радиодифузије).

Умро је у Београду 28. јула 1996. године од срчаног удара.

Дела

• Бивши дечак (1955)
• Мелиса (поема) (1959)
• Аргонаути и друге песме (1961)
• Време, ватре, вртови (Змајева награда) (1961)
• Сметње на везама (1975)
• Страсна мера (1984)
• делима љубави или Византија (1987)
• Изабране и нове песме (1969)
• Ветровито пролеће(1956)
• Чини (1963)
• Круг (1968)
• Велика врата мора (1958)
• Песме (1987)
• Писмо (1992)
• Четири канона (1996)

Признања:

• Октобарска награда Београда, 1988.
• Змајева награда, 1961.
• Нолитова награда, 1969.
• Награда Милош Ђурић за превод, 1978. итд.