Raskoljnikov i Hamsunov roman Glad
(Iz arhive Suštine poetike)
Kada se, 1866. godine, pojavio roman Zločin i kazna, sledeći Zapise iz podzemlja i Zapise iz mrtvog doma, Dostojevski je postao ona književna veličina, koja će predstavljati uzor budućim generacijama. Samo četvrt veka nakon što je roman napisan, njen glavni lik, Rodion Romanovič Raskoljnikov je ponovo oživeo kroz neimenovanog protagonistu Hamsunovog romana Glad (dalje u tekstu: Vedel).
Načelno različiti, po pripovedanju, obimu i umentičkom pristupu: pripovedač Zločina i kazne pripoveda u trećem licu, dok se u Gladi pripovedanje vrši u prvom licu; Glad je po obimu jednaka samo jednom delu Zločina i kazne; romani ipak imaju mnogo zajedničkog.
Oba pisca otvaraju romane aluzijom na grad u kojem se radnja odigrava, što ukazuje na motiv određenosti sredinom, odnosno preciznije rečeno motiv gradskog života. Hamsun počinje rečenicom: ”Bilo je to u ono vreme kada sam kao skitnica živeo i gladovao u Kristijaniji, tom jedinstvenom gradu koji nikog ne pušta od sebe a da mu ne udari svoj žig…”
Kod Dostojevskog je u pitanju Sankt Peterburg: ”Početkom jula, za vreme strašnih vrućina, jedan mladić izađe predveče iz sobička koji je uzeo pod kiriju od stanara u S-skoj uličici, pa se polako i nekako neodlučno uputi K-nom mostu.”
Raskoljnikov i Vedel su stvoreni tako da budu, ili bar izgledaju kao uslovljeni sredinom. Pri deskripciji, oba pisca često koriste osećanja i psihološko stanje junaka kako bi bolje prikazali okruženje, i obrnuto. Siromaštvo junaka je blisko povezano sa idejom nemilosrdne, uskovitlane i otuđene metropole.
Junaci su udaljeni od blagodeti gradskog života, gradskih dama, i uopšte od svojih sugrađana. Oni su zaglavljeni u živom blatu tonući sve dublje u mrak prljavih taverni, mračnih ulica i sirotinjskih sobica u kojima se odigrava najveći deo radnje.
Vedel i Raskoljnikov su praktično živi mrtvaci. Njihovi stanovi su mrtvački kovčezi, mesto u kojima se odigrava raspadanje. Vedel kaže: ”Ta prazna soba, čiji se pod škripao i uvijao pri svakom koraku, činila mi se kao odvratan, raspadnut mrtvački sanduk. Vrata su bila bez brave…” Dostojevski na isti način karakteriše Raskoljnikovljevu sobu: ”Njegov sobičak se nalazio pod samim krovom visoke četvorospratne kuće i ličio je više na sanduk nego na stan.”
Čak je i odnos prema gazdarici isti – kod Hamsuna: ”Tiho sam se otšunjao stepenicama da izbegnem gazdaricu; prošla su već dva-tri dana kako je trebalo da platim kiriju, a ja nisam imao čime da je platim.”, i kod Dostojevskog: ”Bio je do grla dužan gazdarici i bojao se susreta s njom… ne, mnogo je bolje bilo šmugnuti nekako kao mačka niza stepenice i umaći da ga niko ne vidi.”
Zalagaonica takođe zauzima važno mesto u romanima. Junaci na kraju ostaju bez ikakvih materijalnih poseda. Vedel kaže: ”U poslednje vreme živeo sam vrlo skučeno; sve što posedujem, jednu stvar za drugom, odneo sam ”ujki”. Živci su mi popustili, i postao sam razdražljiv.”
U tom sveopštem stanju raspadanja, junaci zapostavljaju svoje osnovne fizičke potrebe, pri čemu su posledice psihofizičke. Sporedni likovi su najčešće zaprepašćeni izgledom i zapuštenošću junaka. Međutim posledice siromaštva su još neumoljivije prema duši. Iscrpljeni krajnjom bedom i izgladnelošću, Raskoljnikov i Vedel počinju da se ponašaju neuračunljivo. Glad muči i jednog i drugog. Vedel dolazi do stadijuma u kojem telo više nije sposobno da vari hranu, a Raskoljnikov skoro da i ne razmišlja o jelu: ”U tom trenutku i sam je bio svestan (Raskoljnikov) da mu se ponekad misli brkaju i da je jako oslabeo: već drugi dan skoro ništa nije jeo.”
Nebriga za telo predstavlja kontrast dubokom psihološkom životu Raskoljnikova i Vedela, za koji telo predstavlja samo provodnik bola i patnje iz spoljašnjeg sveta.
Događaji se najčešće odigravju velikom brzinom, nakon čega slede dugački opisi unutrašnjeg stanja junaka. Uopšte, spoljni događaji kao da sa zakašnjenjem dolaze do Vedela i Raskoljnikova. Stalno se preispituju razgovori koji su se dogodili, stvari koje su učinjene, susreti i situacije.
Dobar primer je i njihova osobina da poklanjaju novac koji im je neophodan za preživljavanje. Gotovo neizostavno, Raskoljnikov i Vedel, kada god imaju novac u rukama, ili ga poklanjaju siromašnima, odnosno onima za koje smatraju da im je potreban, ili ga odbijaju i vraćaju iz ponosa. Tek kasnije, sledi kajanje i preispitivanje, jer shvataju da su dali novac koji je i njima potreban za preživljavanje. Stvara se jak kontrast između impulsivnog, ljudskog u junacima, i kasnijeg preispitivanja razuma poremećenog od gladi.
Raskoljnikov i Vedel su kao junaci pogodni za psihološku analizu, jer su pre svega, obrazovani, obojica pišu, mladi su, što ih čini temperamentnijim, i kao takvi, svakako su slojevite ličnosti.
Zato ideja zločina i kod jednog i kod drugog daje prostora za duboku moralnu analizu. Stanje u kojem se nalaze junaci ih dovodi do krajnjih granica izdržljivosti, gde se lome volja, moral i ponos. Vedel opisuje svoja osećanja: ”Već sedam-osam meseci nisam imao nijedan bezbrižan trenutak, poslednjih nedelju dana jeo sam tek koliko je najneophodnije, onda je beda ponovo zakucala na moja vrata i uništila me. U čitavoj toj sirotinji ipak samo ostao pošten, ha-ha, pošten od glave do pete. Bože dragi, kako sam samo bio glup!… Podrugljivo sam se nasmejao mom osetljivom poštenju… moje strpljenje je bilo pri kraju, i sada sam bio spreman na sve.”
Junaci osećaju kako gube moć volje. Vedel kaže: ”Dobro sam zapazio da me sve više zahvata neka slabost koja parališe moju vilju i lišava me sposobnosti da upravljam svojim delima i težim određenom cilju”. Slično nalazimo i kod Dostojevskog: ”ali je svim svojim bićem osetio da više nema ni slobode mišljenja, ni volje, i da je odjednom konačno sve odlučeno”.
Raskoljnikov sebi postavlja pitanje: ”Da li bolest rađa zločin ili zločin nekako po svojoj naročitoj prirodi uvek prati nešto nalik na bolest”? Svakako da je siromaštvo doprinelo fizičkoj slabosti, pa samim tim i bolesti junaka, ali Raskoljnikova do zločina dovodi ozbiljna bolest duše, koja mu je dozvolila da pomisli kako ubistvo može biti opravdano.
Pre ubistva, Raskoljnikov još uvek razmišlja o svojoj duši i kako je moguće da je ona spremna na ubistvo. On čak i sanja strašan san koji mu nagoveštava kakvo će u stvari delo učiniti, međutim nakon ubistva on više ne pokazuje znake kajanja. Posle zločina, bolest je otklonila sve ljudsko u Raskoljnikovu. On u svojoj prošlosti ne vidi krivicu, već neuspeh.
Vedel nasuprot tome, ne čini gotovo nikakav moralni prestup. Njegov greh je više pomisao, nego samo delo. On razmišlja da proda ćebe koje pripada njegovom poznaniku, i čak u jednom trenutku neuspešno pokuša. U tom delu, Vedel vidi znake prekoračenja.
On prvo kaže: ”Bez zaustavljanja i kolebanja prilazim krevetu i smotam ćebe koje pripada Hansu Pauliju. Bilo bi zaista čudno kada me moja genijalna ideja ne bi spasla! Bio sam iznad glupih predrasuda, iznad tih unutrašnjih glasova koji su mi govorili o nekom žigu, o prvoj tamnoj mrlji na mom poštenju; sve mi je to bilo potpuno svejedno. Nisam nikakav svetac, a nisam ni idiot, još uvek imam razuma u glavi…”, da bi se posle suprotstavio sam sebi: ”Pravio sam se da se ništa nije dogodilo, raširio sam ćebe preko kreveta, zategao ga, kako sam to uvek činio, i trudio se da prikrijem svaki trag uzaludnog pokušaja da založim tuđu stvar. Ja mora da nisam bio pri zdravoj pameti u trenutku kada sam odlučio da izvedem tu ludost.”
Vedel ne uspeva da prekorači. On će reći: ”Da založim tuđu stvar zbog jednog ručka, da jedem i pijem, a upropastim dušu prvim zalogajem, da postanem varalica i stidim se pred samim sobom – nikada! Nikada! Ja to nisam ni mislio ozbiljno, to skoro da mi nije ni palo na pamet”, za razliku od Raskoljnikova koji glasno proklamuje: ”Nisam ja ubio čoveka – ubio sam načelo!”
Raskoljnikov prekoračuje, jer je to želeo. Vedel ne želi da prekorači. Ova različitost proizilazi iz ogromne razlike u njihovim religioznim pogledima. Naime, Raskoljnikov je ateista, i zbog toga mu je mnogo lakše da prekorači, jer ne oseća krivicu pred višim moralnim sudom. Naspram njega, Vedel se lomi između teizma i antiteizma. On ipak ima nade u spasenje kad kaže: ”A u ponorima pakla, đavoli se ljute što se toliko dugo opirem da izvršim neki veliki zločin, neki neoprostiv greh za koji bi me Gospod u svojoj pravednosti bacio u bezdan…” Samo u jednom trenutku slabosti pred Sonjom će Raskoljnikov reći: ”Ja sam ubio sebe, a ne staricu! prosto sam upljeskao sebe, na vjek vjekov!… A staricu je đavo ubio, a ne ja …”
Vedel se stalno bori u svojoj glavi sa idejom boga i sudbine. ”Što sam više razmišljao o tome, postajalo mi je sve neshvatljivije zašto je baš meni palo u deo da budem probni kamen u rukama gospoda Boga… nalazio sam neoborive dokaze protiv takve samovolje gospoda Boga, zbog koje ja treba da ispaštam za grehove gotovo svih ljudi… u srcu mi se skupljalo sve više i više gorčine protiv boga zbog njegove uporne okrutnosti prema meni. Ako je on mislio da me približi sebi i popravi me, terajući me da patim i stavljjući mi na put jednu nevolju za drugom, onda je to bila čista budalaština – bio sam ubeđen u to. I, skoro plačući od besa, pogledao sam ka nebu i u mislima mu jednom zauvek rekao sve to.”
Slično razmišlja i Raskoljnikov kada se suočava sa kaznom: ”To je potrebno, kažu, radi mog iskušenja! Ali čemu, čemu sva ta besmislena iskušenja? Zar ću ja bolje osećati tada, slomljen mukama, idiotizmom, u staračkoj nemoći.”
Za razliku od Raskoljnikova, koji se podsmeva postojanju Boga i njegovom smislu, Vedel odmah nakon unutrašnje borbe sa božanstvom daje njegovu paradoksalnu odbranu: ”Zašto da brinem o tome šta ću da jedem, šta ću da pijem i u šta ću da obučem to bedno biravište za crve koje se na zemlji zove telom? Zar se otac moj nebeski neće pobrinuti za mene, kao i za ptice nebeske, zar on nije pokazao svoje milosrđe pokazavši na nedostojnog roba prstom svojim? Bog je gurnuo prst u moje nerve i neprimetno ih, bez ikakve muke, zamrsio. A kad je izvukao prst, na njemu su ostala vlakna i niti mojih živaca. Na onom mestu gde je ušao božji prst ostala je rupa koja zjapi, a u mozgu mi je taj prst ostavio trag u obliku rane. Posle toga, čim me Bog dodirnuo prstom, ostavio me na miru i nije me više dodirivao niti mi je učinio ikakvo zlo. Pustio me da idem s mirom, pustio me da idem s otvorenom ranom. I nikakvog zla nije mi učinio Gospod, koji u večnosti boravi.”
Prvi deo ovog monologa nam ukazuje na još jednu bitnu razliku u karakteru Raskoljnikova i Vedela. Raskoljnikov u sebi ima nekakvu nadmenost i oholost, koja ga čini nepristupačnijim ali i preduzimljivijim od Vedela, koji je pomirljiviji sa sudbinom. Raskoljnikov sebe vidi kao sličnog Napoleonu, dok Vedel za uzore uzima velike filozofe.
U najtežem trenutku, Vedel kaže: ”Čitavog dana trčkarao sam naokolo zbog jedne krune, samo da bih nekoliko sati produžio život. Zar, na kraju krajeva, nije bilo svejedno hoće li se ono što je neizbežno dogoditi dan ranije ili kasnije? Da sam postupao kao pristojan čovek, odavno bih otišao kući, mirno legao i prepustio se sudbini.”
Raskoljnikov misli drugačije: ”Goli život – to je uvek za njega bilo malo; on je uvek želeo nešto veliko. On je možda po snazi svojih želja jedino i ocenio sebe kao čoveka kome je dozvoljeno više nego ostalima.”
Razlike u karakteru i verskim ubeđenjima nam daju odgovor na pitanje zločina u romanima. Dva vrlo slična junaka, u vrlo sličnim okolnostima, biraju dva različita puta – jedan prekoračuje, drugi ne.
Zločin predstavlja ozvaničenje otpadnosti od ljudskog roda, a mržnja, bes i tuga koje rastu u ovim likovima, svakako traže izlaz kroz njega. Emocije koje se skupljaju u Raskoljnikovu i Vedelu sada možemo da pogledamo jasno, s obzirom na njihove sličnosti i razlike i to nas vraća na početak, na motiv gradskog života, odnosno na specifičan oblik siromaštva koji se vezuje za grad, a to je beda.
”Sirotinja nije greh, to je istina… Ali beda, poštovani gospodine, beda je – porok!” Reči izgovara Marmeladov, koji će za sebe reći: ”Ja imam zversko obličje”. Ovo nas upućuje na Gogoljeve Petrogradske priče i njegov pogled na svet udaljen od boga. Jedino što ovde nema Gogoljevog misticizma, da spase ili uništi junake. Jedino je beda tu i njihovi sopstveni karakteri da se sa njom suoče.
Deo njihove bede je i odbačenost, odnosno nepripadnost, što je takođe povezano sa motivom grada. Junaci odlaze ciljno na mesta gde dolaze ”svakojaki odrpanci” jer se jedino tamo na njihove ”rite” ne gleda s podozrenjem. Nepripadnost je ono što izaziva nesreću Raskoljnikova i Vedela, možda više od svog siromaštva. Iako su obojica zatvoreni, njihova priroda je u suštini ljudska i žudi za ljudima i srećom.
Vedel više razume taj nagon u sebi od Raskoljnikova. On će reći: ”Priljubio sam laktove uz telo, napravio sam se sasvim mali, i neopaženo promakao pored nekih poznanika koji su stajali na uglu kod univerziteta i gledali u prolaznike. Krenuo sam uz dvorski breg i zadubio se u misli. Kako svi ti ljudi koje sam nasumice sretao lako i veselo drže svoje vedre glave na ramenima! Oni idu po životnom putu sa istom lakoćom kao da lete po parketu neke balske dvorane. Ni na jednom licu nisam zapazio ni senku tuge; po svemu sudeći, nikog ništa nije mučilo, nije bilo nijedne mračne misli, ni najmanjeg duševnog bola: svi su bili lepo raspoloženi. A ja sam išao rame uz rame sa tim ljudima, mlad, tek stupio u život – i već sam zaboravio šta je sreća!”
Za Raskoljnikova, dosledno njegovom karakteru, pisac kaže: ”Ni na opštim sastancima, u razgovorima, ili na zabavama, ni u čemu on uopšte nije učestvovao. Učio je mnogo, ne štedeći sebe i zbog toga su ga poštovali, ali ga niko nije voleo. Bio je siromašan i nekako nadmeno gord i nerazgovoran; kao da je nešto tajio za sebe. Nekim njegovim drugovima činilo se da gleda na sve njih kao na decu, s visine, kao da ih je sve pretekao u razvitku, – znanjem i ubeđenjima; i da na njihova ubeđenja i interese gleda kao na nešto niže.”
Ironija je da Raskoljnikov, koji je zločinom zaista postao otpadnik od ljudskog roda, pored sebe ima Razumihina i Sonju, dva verna prijatelja, dok Vedel do kraja ostaje potpuno usamljen. Vedel, zbog svoje svesti o metefizičkom moralnom poretku, ni u jednom ne trenutku ne prekoračuje, iako nema prijatelje da mi pruže podršku.
Kraj oba romana ipak ostavlja nekakvu nadu, i kao da obećava novi život. Raskoljnikov tek u zatvoru, nakon što je proveo mnogo vremena van Peterburga, shvata vrednost slobode i života. Vedelov odlazak iz Kristijanije takođe na neki način oslobađa junaka nakon robovanja.
Sudbine ovih junaka imaju mnoge podudarnosti. Očigledno je koliko je Dostojevski poslužio kao inspiracija Hamsunu, koji je izvode iz svoje biografije uklopio sa likom Raskoljnikova, i stvorio jednog novog uverljivog književnog lika i protagonistu. Kroz Vedela vidimo šta sve može, ili šta je sve mogao biti Raskoljnikov, i koliko može biti Raskoljnikova u svakome od nas.
Raskoljnikov je Hamsunu dao potrebne veze sa problemima koji muče čoveka njegove epohe, a to je prevashodno strah od nihilizma, naspram straha od determinizma.
Vedel se boji i determinizma i nihilizma. Ima vere, ali ne može da prihvati svoj bedan život, i zato postaje bar na rečima antiteista. Raskoljnikov se ne boji nihilizma i zato je ateista, iz čega će proizići njegov zločin.
Taj iskonski strah od ove dve krajnosti je oduvek mučio ljudski razum. Veličina Dostojevskog je što je u Raskoljnikovu uhvatio deo te borbe, dovoljan da posluži potonjim piscima kao ”Homerova trpeza”, tako da uvek kada vidimo tu borbu, možemo da kažemo: ”Evo Raskoljnikova”!
Hamsun je uzeo Raskoljnikovljev mač i uperio ga, umesto u prazno, ka nebesima, i rekao im: ”Tebi govorim, sveti Baale gore na nebu, ti ne postojiš, ali kad bi postojao, ja bih te prokleo tako da bi tvoje nebo zadrhtalo od paklenog ognja. Tebi govorim, dao san ti svu svoju snagu, a ti si je odbacio, i ja se zauvek okrećem od tebe, jer ti nisi znao čas blagosti svoje. Tebi govorim, znam da ću umreti, pa ipak, pred vratima smrti, prezirem te, nebeski Apise. Upotrebio si silu protiv mene, a ne shvataš da se ja nikad ne sklanjam pred nevoljom. Zar ti to ne znaš? Jesi li možda spavao dok si stvarao moje srce i moju dušu? Tebi govorim, sav moj život i svaka kap krvi u meni s radošću te prezire i pljuje na tvoju milost. Od ovog trenutka odričem se svih tvojih dela i čitavog tvog bića, prokleću svaku svoju misao koja krene ka tebi, iskidaću svoje usne ako samo izgovore tvoje ime. Tebi govorim, ako i postojiš, govorim ti svoju poslednju reč u životu i smrti, govorim ti – zbogom. A sad ćutim i okrećem se od tebe, odlazim svojim putem…
Autor eseja Novak Lukovac
Iz Suštine poetike broj 12, 7. decembar 2014.