Нова књига Дејана Спасојевића – Чекајући пјесму

(Дејан Спасојевић – Чекајући пјесму, АСинфо, Зворник, 2021)

Изводи из рецензија

Светосавски пут истине и праштања

Ако је Његош луча и светилник поезије аутора Дејана Спасојевића, онда је Бог ‒ Сунце, које са небеског свода осветљава мрачну душу изгубљеног човека у савременом друштву. Велики је број песама у збирци, налик на молитве у апострофи, где се песник посредно обраћа Богу (Господе, Боже, Теби…) У песми Блудни син, грешник се с покајањем обраћа Господу: Сагријеших, Оче, небу и Теби, / све је таштина и мука духу; да би се у песми Витезда чуо лирски двоглас: песничког субјекта и оног другог Ја, оличеној у маси, у колективу: Сачувај нас, Боже, од немоћи наше, / заблудјели и болесни под твој би скут… Следећи химнички умножене гласове, епифанијски узвикује: Ти си живот, истина и пут! Да би свој мисаони бунт умирио у захвалној песми Молитва, где у развијеној и скрушеној молби зазива Бога, молећи га за мир, за љубав… И опет иступа у име масе / колектива: у име оних који Те воле. Из овог тематског оквира дешава се спознаја света кроз хришћанску мисао, а једино морално исходиште је истинска православна вера, светосавски пут: истине и праштања.

Међутим, Дејан није у својој збирци изоставио оне песме које певају о ,,телесној љубави”, о жени и њеном узвишеном бићу. Те песме су махом из ранијег животног доба и датирају чак из раних деведесетих година (Да ли си иста, Џенис, Теби…) Ове песме нам откривају једну нову и на први поглед мање приметну песникову страну ‒ лице нежности, када говори у дучићевском маниру, величајући чистоту жене, узвисујући нежност: Теби ћу доћи, о, искрена и поносна жено!

У тематском опусу песника јавља се и онај ,,дрски”, бунтовни глас исказан кроз сатиру и карикирање ,,страсти” човека, лирском речитошћу и еруптивношћу исказа, јер језик прича од сувишка срца и емоције које се не кажу, прете да угуше срце. Тако у песмама, које су по форми налик на минијатуре (Страст, Криве дрине…), као и оне попут песме иронијског ритма Биће боље. Песник у њима расправља о ,,страстима”, полемичан је и са околином и са самим собом, напослетку. Тежи откривању истине, ма како она болна била, оштрим речима појачава ту своју тежњу, не би ли нам управо огољена истина скинула копрену са очију и натерала нас да се суочимо са собом, као што он чини непрестано.

Дејан Спасојевић у својој поетици, као амплитуда, као какав поетски ЕКГ прати импулс читаоца, пруживши му мноштво различитих врста емоција, као да жели да дотакне сваки тај импулс, ушушкавајући га под Божји скут, до мајчиног наручја (као у песми Мајци), а онда га снажно одгурнувши ка немилосрдном друштву и тако ,,измученог” од тог истог друштва га враћа Богу под скуте и мајци на утеху. Но, пут песника је матица времена, стециште тихог нихилизма и архетипског контекста, библијских фрагмената и оног најважнијег што срећемо као главну одлику његове поезије, а то је апокрифно подражавање једног од највећих стваралаца и најважније личности у српској историји, Његоша. А он је ушао у његову поезију право из снова, левитирајући између надреалног и оностраног, да би свој коначни облик нашао у читаочевом поимању његошевске мисли, која је свревремена, ванвременска, као и мисао нашег песника Дејана, која ће такође надрасти све временске оквире.

Невена Милосављевић,
песник и професор српске књижевности и језика

Слобода космичке енеегије

чекајући пјесмуЗбирка поезије „Чекајући пјесму“ Дејана Спасојевића скуп је мисаоно-емоционалног исказа које је аутор призвао унутрашњом преокупацијом и представио јавности  на најљепши начин књижевно-поетичним пјевањем.

Симболиком наслова налазимо објашњење да је дугогодишње своје поетско стварање остављао за неке будуће дане, чекајући да дође тренутак да им се посвети и укоричи  их у једну цјелину, у књигу, а тај тренутак је управо стигао.

Дејан Спасојевић је познатији широј јавности као прозни писац који скреће пажњу читалаца својим приповједањем и до сада објављеним збиркама кратких прича, али и као врстан издавач у области књижевности.

Из пјесме у пјесму пролазећи кроз ову збирку долазим до закључка да је дио поезије писан, инспиративно, Његошевом духовном вертикалом, гдје аутор често и свјесно користи цитате ловћенског „Световидца“ и на тај начин даје значај чулним одјецима ненадмашних дјела „Горском вијенцу“ и „Лучи микрокозма“ и таквим потезима крунише своју досљедност генију, као духовни сљедбеник, али и ходочасник у поетској нарацији.

Над нама се небо затворило,
не прима нам плача ни молитве…!
(Народна надања)

Већину пјесама пјесник је написао као посвету Богу, Његошу, својој мајци, завичају, али и љубавима и све су концепцијски са поучним завршетком што нам говори о унутрашњој естетици и менталној личности пјесника који умије да на најљепши могући начин поентира својом мишљу.

Пратећи начин писања закључујем да аутор није тежио устаљеним формама, слоговној једнакости или и по сваку цијену неизбјежној рими, напротив, он своје стихове исијава слободом своје космичке енергије, баш онако како их сам доживљава и пјесмотвори јасне слике које су једно од доминантнијих својстава ове лиричности.

Поглед у ново сутра, зачет је тамо далеко
гдје сам неко и нисам нико,
али сам својом бити свик’о,
завичају-родни крају!
(Завичају)

Аћим Тодоровић,
књижевник

Поезија инспирисана животом

Нова књига Дејана Спасојевића Чекајући пјесму, већ у симболици метафоричног наслова наговештава глобални профил своје тематске и естетске и идејне структуре, али не само то. Песма по којој је цела збирка добила наслов говори да је песник у оној фази свога стваралаштва када се нађе на раскршћу путева који су у литератури једнако важни и препознатљиви, али и поред тога није свеједно којим ће путем даље кренути. Ова чињеница је кључ за разумевање његове поезије која се разлистава у мозаичком шаренилу тема и мотива, од оних за које се каже да су вечне и постојане, као што су љубав према жени и домовини, или егзистенцијална питања људског друштва, од асоцијативних слика класних и социјалних групација друштва и времена у којем живи, до ратиних ужаса, непримерених хуманом лику човека и његових личних порива и преокупација, до етичких норми и неприкосновених писаних и неписаних правила. Евидентно је да песник своју инспирацију напаја са више различитих извора, кад му се чини да је сваки извор једнако важан и добар и да са сваког ваља попити бар мало воде, не заборављајући притом да се забави и стилским ефектима свога поетског говора.

Ваља рећи да је песник на добром путу, јер је његова поезија инспирисана животом обичног човека који истрајава и одолева искушењима тешке, а каткад и непредвидиве свакодневице, у којој вера у сопствене снаге има непроцењив значај. Својим опсервацијама прошлости и тренутка у којем живи, он потврђује став Жан Пола Сартра да је „писац увек у свом времену“, али и Андрићеву мисао да је писац увек „дужан своме завичају“. Спасојевић, иако је на почетку свог поетстког стварања, својим стиховима потврђује непорециву истину, као и многи песници пре њега, да писац не може одолети ни своме времену ни националној припадности, а да је заиста, у најфинијем значењу те речи, истински гласник и проповедник свога народа. На тај начин он потврђује своју патриотску и моралну дужност; његови стихови се намећу значењем и порукама као духовни водич младим нараштајима. Доброта је инспирација и суштина његовог певања. Зато се он у стиховима радо враћа у дане детињства, јер сматра да је човек онолико добар колико је сачувао „дијете у себи“. Притом ваља нагласити чињеницу да се он не размеће ни речима, ни мислима, јер зна да човек мора бити господар својих речи, како то каже у песми Језик прича: „Зато пази ти строго на ријечи / ћутањем се небо ослушкује,/ а благошћу милује и лијечи“. У структури целе збирке преовлађују патриотски и љубавни стихови, али неке песме одишу и тоновима баладичних исповести, асоцијативним сликама социјалних проблема, јарким бојама родног краја, дескрипцијом пејзажа и драгих места, размишљањем о људским слабостима, манама и пороцима или антиратним порукама.

Проф. др Миомир Милинковић

Пацифиста и хуманиста

Дејан Спасојевић један је од оних културних прегалаца, посленика и амбасадора културе у Републици Српској који гради књижевне мостове међу људима повезујући нас својом посвећеношћу писању и књизи, чиме је стекао важно место и углед међу свим генерацијама књижевника са обе стране Дрине. Колико је година и рада посветио другима говори и чињеница да је тек сада пред нама збирка песама у којој обједињује свој песнички израз од деведесетих година до данашњих дана па и сам наслов Чекајући пјесму кореспондира са временом које је Спасојевићу било потребно да донесе једну овакву књигу. Међу песмама ове збирке, налази се и примарно место има духовна поезија којом се Спасојевић приближава његошевским висинама, узимајући за прототекст мисао и филозофију црногорског владике као онога који је поставио темеље како нашој духовној поезији тако и филозофији живота која извире из ње – сагледавајући на тај начин малог човека у великим причама историје и века. Отуда је и лирски субјекат збирке песама Чекајући пјесму на себи својствен начин Роденов Мислилац наднешен како над темама и постулатима хришћанске религије, тако и над темама и законима љубави и историје. Код Спасојевића поетски израз и тематски оквири крећу се од рефлексивних и љубавних до родољубивих песама у којима нема лажне сентименталности. Песник Дејан Спасојевић је пацифиста и хуманиста којем је људски живот на првом месту. Отуда и иронизација извесних стереотипних историјских наслеђа на Балкану уз опомињуће поруке које читалац лако проналази. Чекајући пјесму је збирка песама која лепотом својих стихова, строфа и целих песама позива да читајући одгонетамо тајне сопствене душе. Ово је поезија истине и објективног сагледавања стварности, која певајући у славу Бога, мира и љубави, отвара нове видике и буди нова осећања у читаоцима. У томе су њене основне вредности које потврђују да је, аналогно етимологији презимена песника, Спасојевићева песма стигла у право време.

Мср Милица Миленковић

Две песме из збирке

КРИВЕ ДРИНЕ

Не исправљај криве Дрине,
слабашан си, немаш чиме!
Оне теку како теку,
од кривина праве реку,
можеш шта год хоћеш рећи,
ал’ ће тећи, тећи, тећи…

ЧЕКАЈУЋИ ПЈЕСМУ

Чекајући пјесму да настане,
пролазимо кроз много тога,
чекајући пјесму нестаје и вријеме,
а с њим и његово бреме…

Чекајући пјесму да дође
волимо једни друге
и молимо Бога да све ово
прође и нестане
и да нека нова пјесма настане,
да нас развесели.

Чекајући пјесму, муку трпимо разну,
без које се пјесма не испоја,
чекамо и као да чекајући губимо наду
‒ да ћемо јуначки поднијети терет,
који стављају на наша нејака плећа
и док нам стежу окове
пјесма настаје све већа
из пепела изви-искра чудом се диже,
а с њом заспала част и срећа.
од муке смо пропјевали, брате,
Чекајући пјесму,

без роптања носимо свој крст,
не тражимо да нам га скрате.

Јер, нама је тако суђено,
молимо за будуће нараштаје,
и за ово поколење слуђено,
што би још да живи и траје…
Пјесма ће на крају сама да дође
Господ је нама шаље,
јер само с пјесмом и великом надом
можемо кренути даље…

Дејан Спасојевић

Биографија песника

Дејан Спасојевић је рођен 19. јануара 1978. године у Лозници. Дипломирао је на Правном факултету у Новом Саду. Директор је и оснивач издавачке куће и штампарије АСоглас д.о.о, главни и одговорни уредник АСинфо портала. Предсједник је Клуба аутора и љубитеља писане ријечи АСоглас. Члан је Удружења драмских писаца Србије.

До сада је објавио следеће књиге:

  • Искра Његошеве Св(ј)ет(л)ости, СПКД Просвјета, Зворник, 2013.
  • Морална обавеза (драма), СПКД Просвјета, 2013.
  • Други образ (збирка прича), Књижевна омладина Србије, Београд, 2011.
  • Трагови (збирка прозно поетских радова) / коаутори Дејан Спасојевић и Владимир Недић, СПКД Просвјета, 2008.

Збирка пјесама Чекајући пјесму је његова пета књига.

Четири године за редом успјешно организује Дринске књижевне сусрете.

Ожењен је, отац троје дјеце. Живи и ради у Зворнику.

Извор: Аутор и АСоглас Издаваштво