Казахстанска поезија – Жан Бахит

ISSN 2334-9417 (Online)

***

ДИСАЊЕ МОЈЕ ВОЉЕНЕ
Тишину заљуља лако.
Можда, анђео је чува,
У облику лептировом.

Ја тајну женскога мира
Да погодим не покушавам.
Завесом месечину скривам,
Да јој на кревет не пада.

МОТИВИ АБАЈА

Не знам, како сам до данас доживео,
И прошао сам, и много видео.
У љубави, свађи срце је горело,
Мир је у души. Нема огња билог.

Шта ће у животу за мене остати?
Песнику грешном није пристајало
Песме клети, Алаху се посветити;
Алаха ми срце није тражило.

Да умножим стада, хвала, ја то нећу.
Степом управљати – није по плећи.
Не блажи то мени људска страдања.

И своје мисли, и живе своје ствари –
Све се то у РЕЧИ код мене тимари.
Теби, о човече, моја су признања!..

 

ЖАН БАХИТ

Целу душу испред постављам,
А срећа устаје за душом.
А шта ће бити даље? – не знам
За том завесом непрекидном.

Као раније, биће пута
Да на друго скретање води.
Као раније, биће брига
И нота иза птица црних.

А шта ће даље бити – биће;
Боре са чела нећеш смити.
Као раније, цртицама
Од неба ће судба судити.

 

ЗЛАТНА ТИШИНА

I
Златна је тишина
Разливена паучином.
Крила старог прозора
Случајно се шире руком.
Јесен, шума за окном,
Време уочи новембра.
Негде удаљени гром,
Дах ветра после пражњења.

II
Дах ветра после пражњења,
Негде удаљени гром.
Време уочи новембра,
Јесен, шума за окном.
Случајно се шире руком
Крила старог прозора.
Разливена паучином
Златна је тишина.

 

НАШ ЖИВОТ

Гуљнари

Можда дође тад исповести час,
Када је у тој вечери најтишој
Трепнуо случајно између фраза
Тај тренут нашег сусрета првог.

Можда, та дубина ока тужног
Крије све то, што може бол да лечи.
Какав нам то терет леже на плећи?..
Своја судба прати од нас сваког.

У сузама твојим ја се прегрејем.
Волим, патим, смешим, љубим и кајем.
И што бисмо напуштали снове.

То је наш живот! Он нас сједињава.
Нас саме једно другом објашњава.
С њим стижемо до задње основе.

АЛМА-ЈАБУКА

Јабука падање је полетање.
На зорт, изумире наш апорт.

Она је пала изненада. Грана, олакшано уздахнувши листовима, заузела је положај опруге. А јабука се већ клатила, гоњена кретањем планинског потока. Код плаве јеле поток је нагло скретао улево. Овде је јабука и пала у очи њему и њој, дванаестогодишњој деци из пионирског кампа, смештеног у планинама.

– Моја је! – насмејала се она и, бљеснувши коленима, потрчала ка потоку.

– Не, моја је! – пожурио је за њој младић.

– Ваша је, – рекао је непознати старац и окренуо лењог магарца према хладној клисури.

– Наша?! – погледали су се они.

ГРАДСКА ВРТЕШКА


I
У граду је вртешка,
Звуци музике и муза.
Некуда жонглер лута,
С вечношћу вежући ужад.

Франкфурт је сајам душе.
Месечев лик Маргарите.
Излазе из тишине
Вековечне манускрипте.

II
Вековечне манускрипте
Излазе из тишине.
Месечев лик Маргарите –
Франкфурт је сајам душе.

С вечношћу вежући ужад
Некуда жонглер лута.
Звуци музике и муза.
У граду је вртешка.

О песнику

Бахитжан Мусаханович Канапјанов, потписан као Жан Бахит (рус. Бахытжан Мусаханович Канапьянов – Жан Бахыт), је казашки песник, писац, филмски драматург. Лауреат је многих међународних књижевних награда, међу којима су „Алаш“, „Тарлан“, Међународни песнички конкурс „Наде лира златна“ (Њујорк, САД, 2004), Сверуска награда Антона Делвига (2013), награда М.О.Ауезова казашког ПЕН-клуба (2014). Његова песничка дела преведена су на многе језике света, ушле су у књижевне антологије држава ближег и даљег иностранства.
Члан је казашког и руског ПЕН-клуба.
Секретар је одбора Удружења књижевника Казахстана.
Награђен је орденима „Парасат“, „Достик“ 2. степена, „За допринос култури“ Међународног комитета мира и слоге (Москва), медаљама Казахстана, Русије, Украјине.

С руског препевала Дајана Лзаревић

Share on facebook
Share on twitter
Share on linkedin
Share on whatsapp
Share on vk
Share on email

Извор: преводилац