Мирјана Бекчић – Оглувело доба – Љубавна поезија

ISSN 2334-9417 (Online)

КРХКОСТ

Као дријада вековима стојим
И немушту љубав у крошњу уплићем.

Чувам је од мрака
Чувам од слутњи.

Осећај зна крхк да буде
Разум га лако помути.

ИМА МЕ

Хеј, види ме и не замери
Што пишем песме у потпуно оглувело доба
И што су понекад дугачке као прекоокеанске пловидбе.
Чуј, не ратује ми се против утвара одбеглих дана
Ни против жеље обузимајуће
Осећај бих да ме води у непреглед
Јер,
Има те
У свему што погледом откријем
Јер,
Има ме
У једином могућем
Безрезервном давању сопства.

Види ме, дај стварно погледај ме
Кроз себе
Јер,
Једино тако је могуће
И упознај Своје Сунце
И најбољег себе
Кроз мене.

САН

Са тобом ми је свега мало
Мало времена
Живота
Свих добрих и лоших тренутака
Залазака Сунца
Нерудиних стихова
Снегова
Рамених олуја.

Мало ми је путева
Мора
Соли и шећера
Успаваники за млад Месец.

Мало ми је сопствене коже
Премало твоје
И дисања ми је мало.

Узак ми је грудни кош
И сва места унутар мене
По којима лута душа
Мала су ми.

И мисли што ти хрле
Од свитања
До растанка дана од ноци
Мало је.

Мало ми је сати
И свих постојећих минута
У којима нисам сасвим твоја.

Мало ми је слова
Речи
Писама
Изговора
Састанака
Растанка
Нијанси осећаја
Сребрних прича
И пурпурних прозора.

Мало ми је твојих јагодица
И колико год ме у теби има
Мало ми је.

Мало ми је бродова
И усталасале воде
Превише компаса
И добронамерника што ми их
За сналажење нуде.

Мало ми је тачки на хоризонту
Изнад којих бих лебдела
Држећи те за руку
Док се огледам
У капима твог погледа
Шапућући дуго чуване речи –
Не буди ме из снова.

НЕЋУ

Нећу да ме воли песникиња
Она умире када љуби
И у недогледе ме води.

Она тиња у маштањима,
Срце главом плаћа
И жмурећи у зрну светла види бајку.

Нећу да ме воли песникиња
Она не зна шта је сан, шта јава
Не зна да плива
Само бестежински плута
Није ни жена, ни вила, ни Сунце
Јесен је у пролеће
И лето у сред зиме
Она је слатко – кисели сазрео нар
У време када му време није.

Нећу да ме воли песникиња
Јер крв пева у много боја
И Очи пореди са свемиром
Док у беспућу тражи спас.

Она звезде за вечеру спрема
А доручак прескаче због жеље
И неке нове слутње
Која јој немире разлива изнад обрва.

Она носи црвене рукавице
И мири се са каменованим грешницима,
Стена је осетљива
И далеке јецаје чује као дрхтај уморне травке.

Она је златно руно одбегло од јагњета
И суза на путу између анђела и ђавола,
Често разговара са бубама и птицама
И само личи на рајски плод
Из ког наизменично извирује и Лилит и Ева.

Она сања лавину,
Слободу као покренути снег
И с усхићењем гледа у лутање.
Она је кротитељ змајева
И душа детета што одрастању се инати.

Она себи неоткривена
Открива горку ћуд усуда
Она је вода у безброј агрегатних стања
И никада не знам да ли ће испарити
Или бити кап насушна на мојим уснама.

Нећу да ме воли песникиња
Јер могао бих умрети,
Тек тако,
Умрети за њом.

ПУТЕВИ ЖЕЉА

Често замишљам да никога нећеш волети овако
И да ти никада више неће
Змајеве ватре пролазити кроз вене
Као када те моји прсти додирну.

Замишљам и зелене оазе
У пустим пољима усталасале наде
И смирај ветра у мојој коси
Када је твоје руке замрсе.

Деси се тада, гласно изговорим твоје име
Док се играју сенке светла и таме
Плетући нове звездане мапе
На путу ка слободи мојих жеља.

Мирјана Бекчић

О песникињи

Мирјана Бекчић рођена је у Београду 17. априла 1971. године, базајући по Кошутњаку одрастала је у шуми снова. Желела да учи децу, па отворила врата Педагошке академије, научила методике, обрела се у том послу, али не задуго, јер нису проблем деца, проблем су родитељи, па је побегла од њих. Мајка је троје деце, и безгранично учи да њима буде тај бољи родитељ који даје крила. Уписала је финансијски менаџмент, а затим дуго година радила са папирима, водила рачуноводство и бавила се књигама и многим другим лепим стварима.

Објавила је збирке поезије Не дам ти моје шаренило (2015), Тако некако (2016) и 1173 тачке неслучајности (2019).

Живи у Београду.

Извор: Песникиња и Поезија суштине