Cvast
I
Meteš me kao prašinu sa zvezda
i veješ kroz noć, u daleke snove:
budim se ubran sa grane Bogove
gde žari se cvast sonetnih sazvežđa.
Tu za me ima još dovoljno mesta
da rime zlatim, dahom, sasvim nove,
u pogledu tvom, a u kojem plove
lunine mene u tajni odbleska.
Ljubavi moja, u čar se otvaram:
Prolećno sunce u granju se mresti,
no u jesen već ja leto obaram
i sneg se topi, gle, od te prelesti.
Vreme je ništa, stih – brzina ultra,
ali sačuvaj zamahe za sutra.
II
Ali sačuvaj zamahe za sutra:
banuće svetlost iza škripe noći,
i celo polje što u medu pluta
odlepiće se i od zemlje poći
u sunčev ćilim, nad gajem, u zeni,
u dalek napev, u vreme bez goda,
u bruju sfera kad bol ozeleni
u danu što se otkida od svoda.
Takvim se skladom kiti Jevanđelje,
čaroban utuk na sve što napisah,
para detinjstva u cvetu nedelje,
sestrinih ruku oko srca stisak.
I zato velim, plav u krošnji duda:
Rano je zavek opajati jutra.
III
Rano je zavek opajati jutra
i s tugom belu gaziti godinu
misleći da sve na pola je puta
u tartanj palo, u ludu nigdinu.
Magla u dolu, i lug sav zavijen
u čemerni klik zloslutnica tica:
Zar me je i to pohodilo diljem?
Ili mi je krv bila nesanica?
Ah, opšta mesta, o, liriko pusta,
u sonetu mom i vas grli kutak
u kom se rođen porađa rasnutak
ljubavnog peva, uz rub apsoluta,
gde pojcu vrlom, koji tobož ne zna,
ima i dana kad sve nije bezdan.
IV
Ima i dana kad sve nije bezdan,
kad se milina planinama meri:
Krajina moja – onako s večeri,
kad grune kolo ko predivna neman
i sevne pucanj u zavetu drevan,
a duša ječi, grlata, treperi,
pa rakijski mig što nirvanu meri,
i dečak nevin za pogibelj spreman.
Detinjstvo šarno u venac ti eklam,
evo i skidam kapicu sa žira
da zviznem vetru, čiju narav imam,
da kosu tvoju zamrsi iz hira
i pevne tiho, mazeći te, snevan:
Ja sam ti opet pristigao nezvan.
V
Ja sam ti opet pristigao nezvan
u jutro što se ko balada roni,
ljubavi cela, glavu mi nasloni
na nevidljiv slap što se vije nežan.
Al – trepti oko, žiga rame: gležanj,
levo pa desno uvo ničim zvoni!
Tvoje slutnje, da, iz mlečne iskoni
damaraju mnom kao snova svežanj.
Ništa to nije, to su mile gajde,
najlepše sile ozona u raju:
takni me, stvori, u muziku, hajde,
moje se strune dugom razgaraju.
Sve mi se nešto po beskraju luta,
a, kao, nisam nadahnuta mustra.
VI
A, kao, nisam nadahnuta mustra
i tobož sve je od običnog kova,
sve ovo što se porađa iznova
u glavi koja nedođijom pluta.
Ovo je, vidim, raskrsnica puta
na kojoj dreždi čeljade iz snova
i gleda kud bi, kraj kojih plotova,
skokom u carstvo večno da odluta.
Na stranu šala – neće biti tako,
sonet je pečat i isprava putna
svakome ko se uljudi, dakako,
i čitucne ga barem dva-tri puta,
jer, ne greši i ne varaj se, brajko,
behar je cvao duboko unutra.
VII
Behar je cvao duboko unutra,
u srcu gde se pepelila tuga,
gde reči behu naplavine čuda
u akrostihu koji složi sudba.
Ime Marija (koju Gospod voli)
dato na kušnju u sonetnom vitlu:
ram za molitvu kada demon skoli
napuklu dušu u gresima situ.
Samo jurodiv mogao je jezik
razviti tajnu vidovitog dara
u Bogu što se presipao velik
u mene sitnog i smešnoga raba.
Marija – ime: Ojuženi nektar
aortom što se peni kao pehar.
VIII
Aortom što se peni kao pehar
niče mi bilje i leči u huju:
Promiče selen, za njim ceo ševar,
eno ga burjan obgrlio dunju.
Ruzmarin, nana, pa vilina kosa,
stidak i ruta, metvica i kleka,
božur sa jovom, i vinova loza,
gorun i lala, seme iz duleka.
Vidarski spisak: krug se njime teče,
zavičaj kunja u kobnoj mirnoći,
uz reku Sanu puže mlado veče,
hrašće doziva jele u samoći,
a breze bele smolom zene kreče:
Lepo je kad se gledamo u oči.
IX
Lepo je kad se gledamo u oči,
a pun se mesec u njima premešta
– pa zanemimo ćuteći koješta:
kucavica se u grlu zakoči.
Javlja se Dunav: baulja iz mraka,
svom se težinom stere podno Fruške,
ej, karlovačke popucuju puške
u berbi grožđa iz Đačkog rastanka.
Branko i Mina – leptiri bez krila,
pupoljci prvi, bez cvata i loga,
ogledala dva što su se razbila
ne spojivši lik jedan do drugoga.
Ova se slika sama sobom prene
kad nam se duše vezuju u zene.
X
Kad nam se duše vezuju u zene,
a sa kolenom dotakne se ruka,
da li se negde, kraj pučine, stene
grle sa valom duže od trenutka?
I da li talas ispod bele pene
odnosi oblik kamenog belutka
u dubine dna, sve do samog vrutka
gde izvire san, žive uspomene?
Pa zar je valom zaključana tajna
za smrtne oči koje darom vole,
i gde su ključi te vekovne škole
za koju kažu: Ah, ta osećanja!
Ko misli drukče, ostaće da blene
osmehom tihim što prikriva sene.
XI
Osmehom tihim što prikriva sene
javljaš se i ko lik Bogorodice
i promičeš kroz ljude, netremice,
što i ne slute lice svete žene.
Al ti još nisi razumela ljubav,
ne mogu reći hoćeš li i kako,
jedno znam: pesnik u svetu, go, gubav,
prepoznao te – sonetom dotako.
Od kada s tobom pesnik postah slavan,
javlja mi se glas da pesmu ne novčim,
da nikad tebi neću biti ravan,
jer mi ti u dar kroz Boga uskoči.
Šta je tu je – da: Sonetni karavan
valova novih čija huka toči…
XII
Valova novih (čija huka toči)
ima i biće ko dragog kamenja!
O, pesmo mila, hajde razuroči
vradžbinama od teških uspomena:
Sunce za goru – da otera moru,
zemljica zinu i vetar uginu,
ni moru mosta – a ni steni mozga,
u izvore huk, u hudu glavu muk.
Šta li su snovi? Bajke? Gatke? Čini?
U kojoj boji pesnik mirno spava?
Opet ti, pesmo, zapovedam: Čini
da mi se čista u svet javi glava!
Ja ću te miti, kao telo žene,
opojnim rujem iz srčane pene.
XIII
Opojnim rujem iz srčane pene
pesništvo slavim i manifest dajem:
Umetnost stiha plamti tvojim sjajem
i nema za nju granice i cene.
Zanat se uči pismom ruke verne,
zaliskom srca, bez trika i graje.
A šta starije: kokoš ili jaje (?)
– to neka mere bene postmoderne.
Venac, na primer, sonetima zidan,
zvonik je visok sa kojega puca
vidik pun čuda i volšebnih moći
kojima ljute rane opet vidam
gledajuć sunce sa toga vrhunca,
jedinu tebe koja Bogom kroči.
XIV
Jedinu tebe (koja Bogom kroči)
opevam silno, na prestolu čula,
sve mimo tebe – od karata kula,
samo kroz tebe ja srmom optočim
besmisao sav i samotne noći
kad nadahnuću pandan jeste nula
iz koje hitam u boje zumbula:
maternji jezik, a u tvoje oči.
Sumrak pada siv na reku, na goru,
otac stiže živ na horeks-motoru,
prepukao god, pala šljiva s grane,
izginuo rod niz krajiške strane.
Bog sreću dao iz nebeskog bezdna:
meteš me kao prašinu sa zvezda.
XV
Meteš me kao prašinu sa zvezda,
Ali sačuvaj zamahe za sutra,
Rano je zavek opajati jutra,
Ima i dana kad sve nije bezdan.
Ja sam ti opet pristigao nezvan,
A, kao, nisam nadahnuta mustra:
Behar je cvao duboko, unutra,
Aortom što se peni kao pehar.
Lepo je kad se gledamo u oči,
Kad nam se duše vezuju u zene
Osmehom tihim što prikriva sene
Valova novih čija huka toči
Opojnim rujem, iz srčane pene,
Jedinu tebe koja Bogom kroči.
Beleška o pesniku
Nenad Grujičić rođen je 12. septembra 1954. godine u Pančevu. Rano detinjstvo proveo u Šajkašu, a osnovnu i srednju školu završio u Prijedoru. Diplomirao jugoslovensku i opštu književnost na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Bio je glavni urednik studentskog književnog lista To jest (1978–1980) i urednik poezije u Glasu omladine 1980–1981. Bio je predsednik Društva književnika Vojvodine (1993–1997), i član Upravnog odbora Udruženja književnika Srbije (1993 –1997), jedan od osnivača i predsednik Međunarodnog salona knjiga i Dana Laze Kostića u Novom Sadu (2000–2004). Danas je na čelu Brankovoga kola.
Pesničke knjige:
Maternji jezik (Književna omladina Srbije, Beograd, 1978)
Linije na dlanu (Prosveta, Beograd, 1980)
Vrvež (Matica srpska, Novi Sad, 1985)
Carska namiguša (BIGZ, Beograd, 1990)
Jadac (Srpska književna zadruga, Beograd, 1993)
Pusta sreća (Prosveta, Beograd, 1994, 1995, 1996)
Log (Vreme knjige, Beograd, 1995)
Maternji jezik i pesme pri ruci (KOS, Beograd, 1995)
Cvast (Prosveta, Beograd, 1996, 1997)
Snovilje (Glas Srpske, Banja Luka, 1998)
Živa duša (Prosveta, Beograd, 1999)
Šajkaški soneti (Prometej, Novi Sad, 2008)
Svetlica (Prosveta, Beograd, 2015)
Maca na vratanca (Brankovo kolo, Sremski Karlovci, 2015)
Maternji jezik (dopunjeno, kritičko izdanje, Prosveta, Beograd, 2017)
Pesme o mladosti (Brankovo kolo, Sremski Karlovci, 2019)
Sremskokarlovačke tercine (Brankovo kolo, Sremski Karlovci, 2020)
Izbori poezije:
Čistac (Prosveta, Beograd, 1997)
I otac i mati (Matica srpska, Novi Sad, 2002)
Mleč (Glas srpske, Novi Sad, 2004)
Svetlost i zvuci (Srpska književna zadruga, Beograd, 2005)
Darovi (Orfeus, Novi Sad, 2009),
Vijadukt (Prometej, Novi Sad, 2011)
Neko mi uze reč (Arka, Smederevo, i Matica makedonska, Skopje 2014)
Nadisati se duše (Srpski kulturni centar, Modriča, 2016)
Proza, eseji, ogledi, kritike, polemika, antologije:
Prokrustova postelja (Stražilovo, Novi Sad, 1988),
Ples u negvama (Prosveta, Beograd, 1998.
Polemike i odušci (Oslobođenje, Srpsko Sarajevo, 2004),
Ruku na srce (Službeni glasnik, Beograd, 2012).
Branko, pesnik mladosti (Književna zajednica Novog Sada, 1984, 1985; IC SO Srbije, 1990; i Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1992).
Ojkača (Književna zajednica Novog Sada, 1988; Dnevnik, Novi Sad, 1992; Zadužbina Petar Kočić, Banjaluka-Beograd, 1996; Muzej Kozare, Prijedor, 2003; i izdanje autora, Novi Sad, 2004; Radio-televizija Srbije, 2016.
Priče iz potaje (Prometej, Novi Sad, 2007)
Muža duša (Prometej, Novi Sad, 2009). Drame:
Priče za romane (Kulturni centar Novog Sada, 2012)
Auh, što život ušima striže – pesnici „Stražilova“ (Stražilovo, Novi Sad, 1990).
Antologija srpske poezije – 1847-2000 (Brankovo kolo, 2011, 2012)
Da dopletem venac započeti – pesnici Brankovog kola ( 2013)
Prognani Orfeji – antologija srpske izbegličke poezije (Brankovo kolo 2015)
Posebno izdanje:
Živi zvuci Nenada Grujičića autora Miloša Jevtića, edicija „Razgovori“ (Beogradska knjiga, 2008)., Beograd, 2013).
Nagrade i priznanja za životno delo i stvaralački opus
Velika bazjaška povelja (Rumunija, Temišvar, 2021) „za ukupno književno delo kojim je doprineo bogaćenju srpske kulture i očuvanju srpskog nacionalnog bića i promovisanju srpsko-rumunskih kulturnih i književnih odnosa“)
Kočićeva nagrada Grada Banjaluka (2020), za ukupni književni rad „u duhu Kočićevih slobodarskih misli“ )
Nagrada Internacionalne akademije Ivo Andrić (2015, za životno delo
Međunarodna nagrada „Zlaten prsten“ – Skopje (2016), za sveukupni književni opus
Povelja Grada Sremskih Karlovaca (2019), za ukupno delo, „višedecenijsku misiju posvećenu afirmaciji Sremskih Karlovaca“
Povelja Grada Sremskih Karlovaca (2021), „za izuzetan doprinos razvoju kulture“.
Zlatni Orfej (2020), za životno delo, „za sveveremni pečat i trajno prisustvo u srpskoj kulturnoj baštini“
Pelagićev runolist (Banjaluka, 2017), za ukupno književno delo, za „doprinos duhovnosti i srpskoj opstojnosti na tragovima Vase Pelagića“
Braća Micić (2014), za pesnički opus i knjigu polemika i eseja „Ruku na srce“,
Pjesma nad pjesmama (2010), za opus ljubavne poezije i doprinos savremenom srpskom pesništvu
Pavle Marković Adamov (2009), za ukupni književni opus i doprinos razvoju savremene srpske poezije
Vukova nagrada (2003) – za Brankovo kolo, „za izuzetan doprinos razvoju kulture u Republici Srbiji i svesrpskom kulturnom prostoru“
Zlatna značka Kulturno-prosvetne zajednice Srbije (1993) „za nesebičan, predan i dugotrajan rad i stvaralački doprinos u širenju kulture“)
Nagrade za knjige i drugo
Brankova nagrada Matice srpske (1978), za esej
Pečat varoši sremskokarlovačke (1979), za poeziju
Dnevnikova nagrada (1982), za priču
Stražilovo (1988, za knjigu ogleda, eseja i kritika „Prokrustova postelja“)
Kondir Kosovke devojke (1990) za poeziju
Milan Rakić (1994), za knjigu godine – “Pusta sreća“),
Kočićevo pero (1995) za knjigu “Log“ i „odanost ljepoti Kočićeve riječi i misli“)
Lazar Vučković (1996) za najbolju poeziju objavljenu u „Stremljenjima“
Šušnjar (2002), za knjigu izabranih pesama “I otac i mati“)
Skender Kulenović (2005), za knjigu izabranih i novih pesama “Svetlost i zvuci“
Gajkov pjesnički šešir (Modriča, 2017), za knjigu poezije „Svetlica“
Sava Mrkalj (2017), za šesto dopunjeno izdanje antologije krajiških ojkača „Pjevaj, ori, prozore otvori“ (RTS, 2017) i za antologiju srske izbegličke poezije „Prognani orfeji“ (Brankovo kolo, 2016)
Posebno priznanje
Ovo je bila njihova godina (1979), u listu Politika, u prestižnoj rubrici „Ovo je bila njihova godina“ (Mladi koji dolaze), izabran je za najuspješnijeg mladog pesnika (pisca) u tadašnjoj Jugoslaviji, zajedno sa generacijskim vrsnicima iz drugih umetničkih i društvenih oblasti (Emir Kusturica, režiser, Nataša Veljković, pijanista, Todor Kuljić, sociolog, Merima Isaković, glumica, Stane Jagodič, slikar i Dime Ilijevski, dramski umetnik).
Poezija Nenada Grujičića prevedena je na dvadesetak jezika. U serijalu Pesničke vedrine TV Beograd, 1998. godine, urađena je i više puta emitovana emisija Tajni dah posvećena Grujičićevom pjesništvu. U okviru serijala Reč i delo, TV Novi Sad, emitovana je emisija posvećena njegovoj poeziji. Povodom knjige Šajkaški soneti, RTV je 2008. godine snimila dokumentarno-umjetničku emisiju Šajkaške milošte, posvećenu najranijem pesnikovom detinjstvu. U serijalu RTV, Kroz odškrinuta vrata književne radionice, 2011. godine, urađena je dokumentarno-umetnička emisija, Meni svaka reč je nevina prvina, u kojoj su, po konceptu serije, predstavljeni stvaralaštvo i život oca-pjesnika i kćerke-glumice, Nenada Grujičića i Milice Grujičić. RTV je snimila specijalnu emisiju “Antologija: nekad i sad“, posvećenu Grujičićevoj Antologiji srpske poezije (1847-2000).
Zaslugom Nenada Grujičića, 2013. godine, vekovna ojkača Srba Krajišnika je predložena i zvanično upisana u prvi Registar nematerijalnog kulturnog nasleđa Srbije. Nenad Grujičić je autor televizijskih dokumentarno-umetničkih emisija: Ojkača – vekovna pesma Potkozarja, TV Novi Sad, 1990; Ojkača – ljuta milošta krajiška, RTRS, 2003, Ojkača – i otac i mati, RTRS, 2003. Ojkača – lirska pozlata krajiške duše, TV Novi Sad, Zvučni primeri ovog srpskog krajiškog pevanog rimovanog dvostiha arhivirani su u Radio Novom Sadu i Radio Beogradu. Pre trideset tri godine, Nenad Grujičić je objavio kultnu knjigu (antologija i studija) Ojkača (1988). Dosad je štampano šest dopunjenih izdanja. Kao scenarista, sa ekipom Radio Novog Sada osvojio je 1991. godine Prvu nagradu na Festivalu jugoslovenskog radija u Ohridu, za emisiju Od bećarca do ojkače.
Izvor: Autor