Бошко Сувајџић – Љевишка

ИССН 2334-9417 (Онлине)

За Валентину Питулић

Светлиш, Богородице Љевишка, Божја невестице,
кроз облаке, дим и бодљикаве жице.
Са куполом од метала и злата, лакша од водоника и хелијума,
спаљена и силована, на крсту: масна од уља и запаљених гума.
Ти која си на рукама понела мост, и камен, и реку Бистрицу,
и воду, из крчага биљурнога, и Бога, посекотину на лицу.
И херувиме крилате, и птице безручне, и Гуернице,
и олтаре и сасуде, и утвари црквене и гостопријемнице.
(И још: кроз облаке, дим и бодљикаве жице,
светлиш, Љевишка Богородице.)

Светлиш, Богородице Љевишка – блисташ у мраку
(у Призрену, у призренку, у призраку).
Исијаваш светлост кроз уста: из планинских слојева масива
светлиш: неупоредива и неугасива.
Ти, која си на рукама понела Бистрицу, и мост, и град на врху Шаре,
кад си Агнеца спустила доле, у камене олтаре.
Ти, која си се узнела високо изнад сводова, апсида, купола,
да сумрачиш сопствени сумрак у монашку ризу од бола.
(И још: плетемо Те и заплићемо у зрачне ћивоте,
здање си видљиво а не видимо Те.)

Светлиш: разапињеш понад града котурове мрака
(од призрака).
Саслужују Ти звезде, и месеци и планете, оци и чеда богозвана.
Светлиш у духу: за коју сврху си и позвана.
(Ти која кротошћу приклони небеса
у олтаре химбене од крви и меса.)
Чиме ћеш обасјати галаксије, маглине, атмосфере,
омасивити масиве, обесконачити сфере (чистотом вере);
(и још: у Архангелима, призрети своју сенку,
ако Те нема у Призрену, у призраку, у призренку?)

И узнеше Те анђели Господњи кроз Орионове вреже.
И очи њихове као свеће гореше. Можда Те нису познали: јер беше
у једноставној одори и без украса, скромном мафориону
(побегла са икона и згаришта у метохијском Сиону).
Кроз кишу и кроз олују, кроз муњу – рукопис комарца,
лебдиш изнад видика, развезана са ланца.
И тону цркве и торњеви у паклени огањ и таму,
и ненаписано Косово губи се у созерцању.
(И још: међу планетама и галаксијама, од подножја па до врха
светлиш, Богородице Љевишка – но која Ти је сврха?)

О чуда страшна! О још чуднијега гласа! Вечни се води Бој!
Крепку зиму и бурно духање преминусмо, сладчајши мој.
О, земљо и сунце, и проча творења твари, што касните?
(За оврх душа пострадалих власни сте.)
Светлиш, Петокуполна – или у Теби светли Бог (честица мезона),
имајућа милост неизмерну за васцели људски род.
Са Милутином, на небу, светлиш, пламен по пламен,
и чати Ти се Оченаш, и држе бденија, и рукополаже се камен.
(И још: Богородице Љевишка, Госпо Крстозрачна,
чију ли тугу светлиш у времена мрачна?)

Зеница ока мога гнездо је лепоте Твоје. И ко ли је
место пробудио: Отац или Син? (О чему сведоче из шестог века сполије.)
Док река није изменила ток па си са стране десније,
од Софије, и Јерусалима, и Храма место подесније.
Утројена, у Христу: Црква Свете Петке, Љевишка, Атик-џамија.
Отпорна на метке, од Призрена виша (од смрти пространија).
Светлиш као жижак на крсту, са спољне стране апсиде
(за оне који виде).
(И још: Ти, чија су крила златна на узглављу постеље моје:
зеница ока мога гнездо је лепоте Твоје.)

У ноћи над ноћима, кад отварају се небеске двери,
и вода у крчазима постаје блажа: на површини благују звери,
звезде и Андромеде; рибе, птице и минерали.
И богови: селе се из источних митологија, али
не заувек: из њих се сабирају музика, алгебра и огањ.
По води ходају Ноје, и Хам, и Сет, и Јафет. (И би Поводањ.)
Дело је свршено, Богородице. Делатно и скрушено
здање си узидано у жену (здање обрушено).
(И још: у ноћи над ноћима светлиш, уместо Сунца, у свему.
У призраку и призренку. У Лешку. У Призрену.)

Суштина поетике – Савремена српска поезија

Белешка о песнику

боско сувајѕиц
Проф. др Бошко Сувајџић

Бошко Сувајџић (1965) је редовни професор на Катедри за српску књижевност са јужно­сло­венским књижевностима Филолошког факултета у Београду и председник Скупштине Вукове задужбине. Заменик управника Међу­народног славистичког центра (Филолошки факултет, Београд), члан УО Задужбине „Десанка Максимовић“, члан председништва Удружења драмских писаца Србије. Био је први председник  Удружења фолклориста Србије од његовог обнављања (2014–2020). Председник и члан жирија за доделу угледних научних и књижевних награда и признања (Награда „Дејан Медаковић“; „Златни кључ“ Смедеревских вечери поезије, Одбор за доделу награда у науци Вукове задужбине и др.).

Објавио више  нучних монографија, студија, приказа и расправа у домаћој и страној научној периодици. Приредио и уредио низ књига и зборника радова.

Главни је и одговорни уредник Данице Вукове задужбине (2020) и члан редакција часописа Анали Филолошког факултета (Филолошки факултет, Београд), Књижевност и језик (Друштво за српски језик и књижевност Србије, Београд), као и уредништва едиције Савремена српска драма, коју издаје Удружење драмских писаца Србије. Био је главни уредник Годишњака Катедре за српску књижевност са јужнословенским књижевностима (Филолошки факултет, Београд, 2005–2020).

Бошко Сувајџић је за књигу Иларион Руварац и народна књижевност добио награду Вукове задужбине за науку у 2007. години, а за књигу Певач и традиција награду „Миле Недељковић“ за најбољу фолклористичку студију објављену у 2010. години (Аранђеловац).

Проф. др Бошко Сувајџић је као председник Међународног комитета сла­ви­ста (2013–2018), са сарадницима, организовао историјски XВИ Међународни конгрес сла­виста, први у Београду, са преко 1000 учесника из 43 земље Европе и света у ко­ји­ма се изучава славистика.

У едицији „Иза­бране драме“ Удружења драмских писаца Србије изашла му је књига изабраних драма Пе­ритеорион (2015). За збирку песама Сонети. Ватре (2013) добио је награду Задужбине Ве­се­ли­на Лучића за најбоље књижевно оства­ре­ње наставника и сарадника Универзитета у Бео­гра­ду за 2014. годину. За збирку Ани­ма вива (2016) добио је награду „Мирослав Антић“, а за књигу изабраних и нових пе­са­ма Направи ваздух (2018) „Печат вароши сремскокарловачке“. Добитник је и н­а­граде „Раваничанин“ Српске духовне академије Параћин (2020) за укупан допринос ср­пској поезији.

Проф. др Бошко Сувајџић је добитник награде „Златни беочуг“ Културно-просветне заједнице Бео­гра­да за трајни допринос култури Београда (2016) и „Вукове награде“ за свеукупни допринос развоју културе у Републици Србији и свесрпском културном простору (2018).

Извор: Аутор