* * *
• Кад небу небèсица чедо роди
• од кошуље поцепане
• плаву човек узме
• жени платно од облака
• По ободима празне тачке
• коло себе исписује,
• пуно плавом
• музику из себе дарује –
• невести пупољци да заиграју
• близанце њима да напоји –
•“децу сна”.
* * *
… Нађох те
као прсти који нађу
рррррр…
зрак у ноћи трепери,
не знају шта с њим.
Да усидрим блуну,
софицу да укћерим,
знам,
била би шала овог света,
било би…
Зрак само – додир, и поглед,
зар зене две…
а мило све,
моје под тиском,
то миље сада што зре,
и лишће, о, лишће…
Зар мени само сме?
И куда да лутам
кад не знам што чиним,
шта тиха ми тка?
Хеј,
заборави песму,
луну,
и утајни лучу сна…
И кад мимоиђемо светом,
моримо у шаци,
у соби линија – подстанар,
међу прсте невиности
зрак тај би…
Устајни луну,
блуну,
устани моћи сна!
* * *
Како да ти убогим речима
(по)кажем колико ми је стало…
и да не знам шта се све у мени збива,
кô рањеник што крпи и ушива,
тако и ја тражим речи, од ‘ж’ до ‘е’,
речи жеље… жеже ме… па тихо казује,
кô да шапће једно само:
……………………………………..
У ходу, онако, у јуришу лаганом
….љубичастим трагом …
кад тихо осипа у мору драж…
…знаком који склизава
са литица сумње, врхом планине
са сребрном звездом
– тек зрном – васкрслим,
јединим сведоком моје љубичасте.
Па бела луда платна бојим,
не што нису нежна пена,
но што своје боје тој
невиности желим,
сву чистоту за хербаријум мом милом,
радост сваке да сачува од мене,
и на уснама – јагодом на пола –
сву моју чежњу…
Мелеме за немире,
детелину за срећу тражим,
да кап капне, па и остане,
срце биљем занавек да залечим…
Ал’ душа ти моја ненаучено казује
да волим све што никад нећеш знати,
јер никада се нећеш моћи сав угледати,
Ти, најлепша биљко, лотосе у логосу,
сувише све… на прагу под сунцем…
у мокра два кестена на облацима
што лутајући траже Твој лик
и на њему благ осмех
на далеком белом острву
за нас.
ДАН СВЕТОГ НИКОЛАЈА
Росуљом смеђих очију
пала сам на влажне мушке усне,
на Зеленом венцу,
радосног једног дана.
Волела сам га маглом,
на празник светог Николаја.
ДАНАШЊА
Сушта,
опрости,
не умем те.
Згазите кукољ,
одушену у ватру,
па запалите
– Данак у пупољку.
Онда голо
– поново.
Душ добро утабан,
да шкрипе ципеле.
Кћери својој ходи,
сушта,
треба земљи кап,
ал’ траг узми у лет,
тамо,
у покоји бели цвет,
усвојена,
неспокојем
не умем те…
НОВОГОДИШЊА ПЕСМА
Лиј зорно ноћи
пред прошлим даном
Остави безбојно
да прва боја буде моја крв
Последњу тачку
црвени кловн изводи
да прозуби бол
кроз бео осмех
Пада дубоко туга,
где ме нема
Дубоко на црно крило
белог дана пада
Пада мила земљица
Затресу небо,
шум плави паде
Око ме боли
Умири! Умиру…
Умиру сузе!
Не односи кишу,
безока утваро!
На кичму ћу се попети,
на кичму времена
док везује пертле,
сенко!
да кроз две невидеће рупе
испусти тугу
као млеко
Лиј ноћи прошлим…
Кроз бео осмех
Кловн опело ми држи.
О песникињи
Милица Тасић рођена је 1. септембра 1989. године у Врању. Студирала је на београдском Филолошком факултету, на групи Српски језик и књижевност.
Пише углавном љубавну поезију, али и прозне текстове. Аутор је и неколицине есеја и критичких осврта. Највише њених песама објављено је у Поезији суштине, потом и у Књижевним новинама, часописима Култ, Сизиф, Српски журнал, Траг, Сцена Црњански, Луча, Чаршија итд. Неке песме су јој преведене на руски и објављене у тамошњем часопису Нови поглед.
Паун на недрима (2019) је њена прва збирка песама.
Тренутно живи и ради у Врању.
Биографија песникиње преузета је са сајта Поезија суштине, а песме са Онлајн поезија.