Милан Ракић

ISSN 2334-9417 (Online)

Милан Ракић рођен је 30. септембра 1876. године у Београду где је завршио основну школу и гимназију. Професори у гимназији, између осталих, били су му Богдан Поповић, Јован Цвијић, Љуба Јовановић и Љубомир Стојановић.

Milan Rakic

Завршио је права у Паризу. У Париз је, као и Дучић, дошао под утицајем француских песника симболиста. Дивио се француској култури и сањао о бољем животу након рата. Када се вратио из Париза у Београд постао је дипломата за српску (и касније југославенску) владу и остао је на тој функцији скоро до смрти. Као дипломата радио је у Скадру, Приштини и Солуну. Био је саветник посланства у Букурешту 1915. године, а 1917. године у Копенхагену. Посланик у Софији био је од 1921. године, док је од 1927. године био посланик у Риму. Због посла дипломате имао је прилику да много путује, упознао је културу и обичаје разних земаља, стекао широко знање, укључујући и књижевно, што је допринело успешној каријери писца.

Ракић се својим првим песмама јавио у „Српском књижевном гласнику” 1902. године. Најчешће је писао једанаестерце и дванаестерце, што му је омогућило постизање лепог ритма и рима у песмама. Био је перфекциониста па је зато написао мало, свега шездесет четири песме и доста рано је престао да пише.. Писао је о смрти и непостојању, задржавајући скептичан и ироничан тон. Његове најпознатије песме су „Искрена песма“, „Очајна песма“, „Јефимија“, „Симонида“ и „На Газиместану“.




Његове малобројне песме одликују се највишим уметничким особинама и представљају врхунац у изражају оне песничке школе коју је основао Војислав Илић. Поред Шантића и Дучића, Ракић је трећи велики српски песник тога времена. Његов језик је беспрекорно чист и крепак, реченица кристално јасна. „У погледу технике, казао је Скерлић, то је последња реч уметничког савршенства у српској поезији“.

Са Шантићем, Ракић је најуспешније обновио нашу родољубиву поезију, на сасвим оригиналан начин, без позе и шовинизма.

За дописног члана Српске краљевске академије изабран је 18. фебруара 1922. године, а за њеног редовног члана 12. фебруара 1934. године.




За живота објавио је две збирке песама „Песме“ (1903) и „Нове песме“ (1912).

Умро је у Загребу 30. јуна 1938. године након операције. У част Милана Ракића додељује се песничка награда која носи његово име, а коју додељује Удружење књижевника Србије.

Песме Милана Ракића читајте на линку

Share on facebook
Share on twitter
Share on linkedin
Share on whatsapp
Share on vk
Share on email