Алекса Шантић

ISSN 2334-9417 (Online)

Алекса Шантић је рођен у Мостару 27. маја 1868. године од оца Риста и мајке Маре, где је провео већину живота.

алекса шантићОтац му је умро у раном детињству, па је живео у породици стрица Миха званог „Аџа“. Имао је два брата, Јефтана и Јакова, и једну сестру Персу, док му је друга сестра, Зорица, умрла још као беба. Пошто је живео у трговачкој породици, укућани нису имали довољно разумевања за његов таленат. Завршио је трговачку школу у Трсту и Љубљани, потом се вратио у Мостар.

Из Трста се вратио у Мостар 1883. године и ту затекао „необично мртвило“, које је било последица „недавног угушеног херцеговачког устанка против Османског царства“, како пише о њему Владимир Ћоровић. Био је „прво време прилично повучен“, водио књиге у очевој трговини и читао „листове и књиге до којих је могао у Мостару доћи“. Неколико година касније започео је свој књижевни и друштвени рад.

Највећа дела стварао је крајем 19. и почетком 20. века. Узори су му били српски писци Војислав Илић и Јован Јовановић Змај, а од страних је највише поштовао Хајнриха Хајнеа. У његовим песмама има емоционалног бола, родољубља, љубавне чежње и пркоса за национално и социјално угрожен српски народ.




Године 1887, постао је сарадник „Голуба“, затим „Босанске виле“, „Нове Зете“, „Јавора“, „Отаџбине.“ Био је 1888. године оснивач и председник Српског певачког друштва „Гусле“, које узима за програм неговање песме и развијање националне свести. Затим је изабран за првог потпредседника мостарског пододбора „Просвете“. Године 1896. када је покренута „Зора“ био је један од њених првих уредника.

Од 1908. године почео је озбиљно поболевати, најпре од камена у бубрезима, а после, иза Светског рата, од тобопарализе. За време анексионе кризе био је, са Светозаром Ћоровићем и Николом Кашиковићем, пребегао у Италију и ставио се на располагање српској влади, као што ће то учинити и 1912. године, на почетку Балканског рата“. У току Првог светског рата затворен је као талац и „у два пута понављаној парници“ оптуживан због својих песама. По завршетку рата изабран је у Мостару за члана Српског одбора.

За његовог живота књижевна критика је истакла два „основна и јака“ осећања у његовој поезији. Прво осећање је „жарка љубав према своме народу“. Од почетка то осећање јавља се, углавном, у три вида: као понос јуначком прошлошћу, као протест против мучне садашњости и као вера у бољу будућност до које ће се доћи кроз борбу и победу која ће представљати васкрснулу прошлост. Други исказ протеста је оптуживање „обешчашћеног и кукавног доба“. То оптуживање одмерено је према јуначкој прошлости и према захтевима будућности која је такође одређена јуначком прошлошћу.




Шантић је последњи песник вуковске ориjентациjе са модерниjом експресиjом. Неколико збирки песама – „Пjесме“, „На старим огњиштима“, показуjу песника снажне емоциjе, елегичног тона и мелодичног израза. Посебно се истичу родољубиве песме, с изразитом социjалном и националном нотом „О класjе моjе“, „Остаjте овдје“ и друге.

Током живота је објавио велики број песама, а од дела се издвајају: „Хасанагиница“, „На старим огњиштима“, „Анђелија“, „Немања“ и „Под маглом“. Најпознатије његове песме су: „Емина“ (1903), „Не вјеруј“ (1905), „Остајте овдје“ (1896), „Претпразничко вече“ (1910), „Што те нема?“ (1897), „Вече на шкољу“ (1904), „О класје моје“ (1910), „Моја отаџбина“ (1908), „Ми знамо судбу“ (1907), „Бока“ (1906), „Под крстом“ (1906), „Ковач“ (1905).

Изабран је за дописног члана Српске краљевске академије 3. фебруара 1914. године.

Умро је од туберкулозе у Мостару 2. фебруарa 1924. године.

Песме Алексе Шантића читајте на линку

Share on facebook
Share on twitter
Share on linkedin
Share on whatsapp
Share on vk
Share on email