Бранко Миљковић

ISSN 2334-9417 (Online)

Бранко Миљковић је рођен у Нишу 29. јануара 1934. године. Миљковићева породица води порекло из Заплања код Ниша, одакле су се његови родитељи доселили у Ниш.

branko miljovic sustina poetikeБранков отац Глигорије (1907–1999) пореклом је из Гаџиног Хана, а мајка Марија (1908. рођена Браило) из села Трбоуња код Дрниша. Имао је и брата Драгишу (1939–1993) чијим залагањем је за живота и после песникове смрти сређена и сачувана Бранкова заоставштина.

Миљковић је детињство проводио у периоду Другог светског рата у породичној кући на периферији Ниша у улици Љубе Дидића 9. Бранковог одрастања у поробљеном Нишу, у коме је био сведок свих страхоте рата и насиља, највероватније ће касније у психолошком смислу бити зачетник тема о смрти у његовој поезији. На Велики петак 1944. године.

Од 1941. до 1945. године похађао је основну школу. Први, други и трећи разред завршио је у основној школи „Вожд Карађорђе“ у Нишу, а четврти, пред крај рата, у очевом родном месту Гаџином Хану.

Од 1949. до 1953. године Миљковић је био ученик Прве нишке гимназије „Стеван Сремац“ у Нишу, где је његов песнички дар откривен у школском књижевном друштву „Његош“, у коме је, поред осталих, била и песникиња Гордана Тодоровић. У Нишу пише и пред својим вршњацима и професорима чита своје прве песме са тринаест година. Прву песму објавио је 1952. године у београдском листу „Записи“, имао је тада осамнаест година. У Нишу, песме објављује у „Службеном гласнику“, „Гласу омладине“, „Нашем путу“, „Гледиштима“… Током гимназијског школовања велики утицај на песника имао је професор књижевности Драгољуб Милосављевић и, нарочито, професор филозофије, Фридрих Трој. Они су највише допринели да упише студије филозофије (1953) и да настави да се бави књижевношћу.




Године 1953. се преселио у Београд у који је дошао са већ написаних стотинак песама, ту проводи наредних осам година покушавајући да се истакне у поетским круговима, пише песме и бори за њихово објављивање. Убрзо по доласку уписује се на Филозофски факултет и ствара пријатељства са другим песницима, Васком Попом, Иваном В. Лалићем…

Када је дошао у Београд Бранко је, пуне три године, обилазио редакције многих часописа, али није наишао на разумевање. Прве песме у Београду му објављује Оскар Давичо 1955. у часопису „Дело“, и тиме му отвара врата осталих издавача и странице бројних часописа. Убрзо потом следи његова прва збирка песама „Узалуд је будим“ 1956, којом постиже успех код публике и критичара, а потом и збирке песама: „Смрћу против смрти“ (заједно са Блажом Шћепановићем, 1959), „Порекло наде“ (1960), „Ватра и ништа“ (1960), „Крв која светли“ (1961)…

Књижевна критика га је врло брзо, без обзира на његову младост, сврстала у сам врх српске поезије. То је потврдила додела Бранку једне од, у то време, најпрестижнијих награда – Октобарска награда Београда, 1960. године за збирку „Ватра и ништа“. Бранко је потом почео да води рачуна о свом облачењу, могао се видети како иде преко Теразија у сивом оделу, у прслуку вишњеве боје, са лептир-машном, шеширом великог обода… Од студента боема – постао је господин.

Његове ране песме показују утицај француских симболиста Валерија и Малармеа, као и Хераклитове филозофије. Најзначајнија је његова збирка „Ватра и ништа“ у чијој се основи, поред античких митова, налазе национални митови и легенде које је он уткао у сопствену поетику, посебно у циклусу „Утва златокрила“.

Поред поезије, писао је есеје и критике и бавио се превођењем руских и француских песника.

У јесен 1960. године  напушта Београд, и одлази за уредника Литерарне редакције загребачког радија. У књизи „Бранко Миљковић или неукротива реч”, Петар Џаџић тврди да је Миљковићев одлазак из Београда у Загреб „узрокован љубавним јадом”. Џаџић каже: „Постојала је једна жена – увек постоји једна жена, коју можемо и не можемо идентификовати, и која наноси песнику пораз, онда када му је тај пораз потребан”. Џаџић цитира и писмо које је од Бранка Миљковића добио из Загреба, у којем он, између осталог, бележи: „Та Жена није била тек моја љубавница. Она је била прва и основна потреба мога духа… Сада моје песме траже моју главу. Више нема ко да ме са њима помири. То је само Она знала. А није знала да зна. Поред Ње најопасније мисли претварале су се у дивне и безазлене метафоре…” У пост скриптуму моли Џаџића да му пише све о Њој и каже: „Свака ситница која се на Њу односи за мене је од непроцењиве вредности. Ако престанем да мислим о њој, почећу да мислим о смрти.”

Четири-пет дана пре кобног догађаја, 7. фебруара 1961. године, Миљковић је Џаџићу из Загреба послао сасвим другачије писмо: „Ја се осећам одлично. Као да сам се данас родио. Раскрстио сам са свиме што је било јуче и са поезијом и са животом…”




Према сведочењима Владимира Богдановића у јануару 1961. у загребачкој позоришној кафани коју су њени гости називали „Кавказ“ он и Бранко су једне вечери привођени у загребачку милицију након једне Бранкове изјаве у пијаном стању:

„У једном тренутку Бранко је устао, стао уз ниску ограду и ослоњен рукама, мало нагнут, гледао доле. Помислих намах да тамо некога тражи, или очекује, али се и уплаших да би онако нагнут, а висок и већ добро поднапит, могао да изгуби равнотежу и падне доле. У једном тренутку Бранко је узвикнуо: „Зашто убијају песника у социјализму”? Покушах да га повучем, али он подиже руке и наново викну још јаче. Сала је, на трен, утихнула. Сви гледају горе у нас. Неко је позвао милицију. Успех некако да га вратим до стола. Сео је и у једном гутљају испразнио чашу. Убрзо, на галерију попеше се два милиционера. Узеше нам легитимације и, гурајући нас низ спиралне степенице, нимало нежно, изведоше до кола која су била паркирана до самог улаза.”

Убрзо након овог догађаја, 12. фебруара 1961, Бранка налазе обешеног у једној шуми покрај Загреба. По званичној верзији, српски песник Бранко Миљковић извршио је самоубиство. Имао је само двадесет и седам година. Овај догађај и данас, 50 година касније, изазива многе контроверзе.

У „Књижевним новинама”, 8. априла 1960. године, непуних годину дана пре смрти, Бранко Миљковић је објавио текст поводом годишњице смрти Мајаковског, у којем стоји: „Кад год сам се запитао шта је то што је потегло обарач унутрашњег револвера којим је убијен, чуо сам његово другарско преклињање: Другови не сплеткарите”, а нешто даље, у истом тексту је и реченица: „Можда ће овај век видети још мртвих песника, ако има песника”.

Танасије Младеновић је сматрао, није био једини, да Бранко Миљковић није извршио самоубиство. Малено дрво, о које се Миљковић, наводно, обесио, напросто није могло да издржи крупно тело српског песника. У разговору за „Политику”, Младеновић је 1995. године, дословце, рекао: „На лицу места, после неколико дана по Миљковићевој сахрани, вративши се тада са пута по иностранству, утврдио сам читав низ чињеница које јасно говоре да је тадашњим властодршцима, и у Загребу, и у Београду, било веома стало да се читав „случај” прекрије велом заборава. Кварило би то, забога, наше идилично и за вечна времена пројектовано – братство и јединство”.

Збирке песама:

Узалуд је будим (1957), Смрћу против смрти (1959), са Блажом Шћепановићем, Порекло наде (1960), Ватра и ништа (1960), Крв која светли (1961).

Песме Бранка Миљковића читајте на линку

Share on facebook
Share on twitter
Share on linkedin
Share on whatsapp
Share on vk
Share on email