Бранко Миљковић – Биографије српских писаца

Branko Miljkovic

Бранко Миљковић је рођен у Нишу 29. јануара 1934. године. Године 1953. се преселио у Београд, у који је дошао са већ написаних стотинак песама, проводи наредних осам година покушавајући да се истакне у поетским круговима, пише песме и бори за њихово објављивање. Убрзо по доласку уписује се на Филозофски факултет и ствара пријатељства са другим песницима, Васком Попа, Иваном В. Лалићем…

Млади Миљковић одбија чланство и асоцирање са партијом, што је резултирало у не објављивању његове поезије. Међутим, његов успех код младих је био очигледан и пет његових песама је објављено у познатом часопису Дело, чији је главни и одговорни уредник у то време био нико други до Оскар Давичо. Убрзо потом следи његова прва колекција песама 1956. године, под називом Узалуд је будим, и била је успех код публике као и код критичара. Песма је постала класик, и једна од најпознатијих његових песама. Према Миљковићу, он је једног дана посетио свог комшију у Нишу и видео на зиду слику његове преминуле сестре. Он се заљубио у слику са девојком, и у њено име написао ову песму, за коју је касније говорио да је тријумф песника и живота.

Његове песме показују утицај француских симболиста Валерија и Малармеа, као и Хераклитове филозофије. Поред поезије, писао је есеје и критике и бавио се превођењем руских и француских песника. Добио је Октобарску награду Београда 1960. за збирку Ватра и ништа.

Крајем 1960. се преселио у Загреб, а 12. фебруара 1961. године нађен је обешен у парку, у центру Загреба.

Збирке песама:

Узалуд је будим (1957), Смрћу против смрти (1959), са Блажом Шћепановићем, Порекло наде (1960), Ватра и ништа (1960), Крв која светли (1961).

Песме Бранка Миљковића читајте на следећем линку