Бранко Радичевић

ISSN 2334-9417 (Online)

Бранко Радичевић је рођен у Броду на Сави (данашњи Славонски Брод) 28. марта 1824. године у породици Тодора (Божидара) и Руже Радичевић, кћерке богатог Вуковарског трговца Јанка Михајловића.

Branko RadicevicПошто је рођен дан уочи светог Алексија, по њему је и добио име Алексије. Крштен је сутрадан од стране кума Јанка Божића, грађанина бродског. Бранко по оцу води порекло (из Бољеваца) старином из старе српске Зете, па се породица због турског насиља селила преко Котора и Будве, у Славонију. Пред објављивање своје прве књиге, своје име ће променити у Бранко (посрбљено име). Бранков отац Тодор је био царински чиновник, али се такође бавио и књижевношћу и превео је са немачког језика Шилеровог „Виљема Тела“. Бранко је имао брата Стевана и сестру Амалију, која је умрла у другој години живота. Мајка Ружа (1802–1833)[5] умрла је прерано од туберкулозе, када је Бранко био дете.

Породица му се 1830. године преселила у Земун, где је Бранко завршио пет разреда српске (1830—1832) и немачке (1832—1835) основне школе. У гимназију у Сремским Карловцима се уписао 1836. године. Сремски Карловци и оближње Стражилово су имали велик утицај на Бранкова каснија дела, од којих су најпознатија „Ђачки растанак“, у којој изражава своју жељу да ту буде и сахрањен. Након завршених шест разреда у Сремским Карловцима, седми и осми разред је завршио у Темишвару, где му је отац био премештен 1841. године. У Темишвару му је преминуо брат Стеван.



Године 1843. је уписао студије права у Бечу, али након три године студија одустаје од факултета. Старо пријатељство породице Радичевић са Вуком Караџићем била је Бранку најбоља препорука за ступање у круг Вукових сарадника и пријатеља. Када му је преминуо брат Стеван, Бранко се збратимио са другим младим Вуковим следбеником Ђуром Даничићем.

Бранко Радичевић је био следбеник идеја Вука Караџића. Своју збирку под називом „Песме“ написао је на народном језику. Бранко Радичевић је био веселе нарави и писао је најпре љубавне и родољубиве песме. Када се разболео, почео је да пише тужне песме (елегија).

Прве стихове Бранко је написао још док је похађао Карловачку гимназију, а одушевљен Вуковим реформама се интензивније почео бавити књижевним радом. Прву књигу песама је објавио у Бечу 1847. године, на чистом народном језику у духу модерног европског романтичарског песништва. Исте године су објављени и Вуков превод Новог завета, Даничићев „Рат за српски језик и правопис“ и Његошев „Горски вијенац“, тако да се та година сматра годином незваничне Вукове победе.

Због револуције која је захватила Хабзбуршку монархију, Радичевић је напустио Беч и живео је по разним местима у Срему. Слава коју су му донеле прве песме била је велика и у Кнежевини Србији, у коју је неколико пута долазио. У страху да његово присуство не изазове немире међу великошколском омладином, власти су га протерале из Београда.

У то време је почео да обољева од туберкулозе. Вративши се у Беч 1849. године уписао је студије медицине, покушавајући да нађе себи лека, али је наставио да се бави књижевношћу и године 1851. је објавио још једну збирку песама.

Радичевић је умро од туберкулозе 1. јула 1853. године у бечкој болници. Имао је 29 година, опојан је у грчкој цркви, а сахрањен је бечком гробљу Св. Марка. Постхумно збирку песама је објавио његов отац 1862. године.



Бранко Радичевић је након преране смрти био донекле заборављен, а гроб му – није одржаван и негован. Његов „култ“ је почео да се ствара међу Србима након две деценије. Када је Стеван Поповић Вацки 1877. године покренуо српски илустровани календар „Орао“, његова главна тема био је Бранко. „Чика Стева“ је дакле први изнео у јавност идеју, којим би се испунио Бранков завет, да његове кости буду пренете у Карловце.

Афирмацији идеје је веома допринео и песник Јован Јовановић Змај, са својом потресном песмом „Бранкова жеља“, коју су пренели скоро сви српски листови. Тада је кренула велика акција скупљања прилога за пренос његових костију, о двадесетпетогодишњици смрти. Али Лаза Костић је „све покварио“, објављујући свој неприлични „одговор“ Змају, у песми „Права Бранкова жеља“. Та песма у којој је преиначена последња воља Бранкова, је одбила Змаја, али и друге Србе поштоваоце Бранкове, да наставе активности. И Карловачки одбор који је чинио практичне кораке са великим успехом, престао је да делује.

Наступило је неколико година неочекиваног мука. Српска бечка омладина „Зора“ је 1883. године ипак испунила песникову жељу, и пренела је његове остатке из Беча на Стражилово. Све се то догодило за кратко време и на брзину, јер је претила опасност да се током планираног пресељења Санмарковског гробља, изгуби сваки траг песников. Бечка српска омладина под председништвом Петра Деспотовића је ствар покренула у Бечу о Св. Сави 1883. године, а свечано пресељење (прво возом, а затим дунавском лађом „Нимфом“) на Стражилово, завршено је 10. јула те године, на Бранковом вису код Карловаца.

Песме Бранка Радичевића читајте на  линку

Share on facebook
Share on twitter
Share on linkedin
Share on whatsapp
Share on vk
Share on email