Бранка Попић – Четири песме

ЈУТРО

у тихим одајама мога сванућа
прелијева се радост на оке,
и све се чини као измаглица;
пољане зелене, мокре и широке…

кад смирај дана поплави обзор,
када се тама увуче кроз пруће
полијежем дневна сновиђења,
идем у сутра, напуштам јуче…

ноћ ће освијетлити дубоке раке
затртих сумњи и спотицања,
ал’ јутро ће сванути опет, и опет,
на длану неба вјечита свитања…

(2018)

 

ДЈЕВОЈАЧКА

увијек ћу кроз прозоре
протезати се смјело,
преко шпага прелазити
с ону тамо страну
и опет се враћати,
потврдити грешку;
та није ли свијет цијели
налик једном смијешку…

отиснућу се у хајдуке,
овдје хљеба нема –
сакупићу јатаке
до заврх задњег села..
и коња ћу узјахати,
ах, среће ли моје,
винути се низ ледину,
лијево, десно, у средину…

то ће бити живот диваљ,
таман налик мени;
кад ме виде ашикџије
да сва поцрвеним;
ја на коњу јашем долом,
коса се вијори,
а, са груди камен спао,
па пјевам, све се ори…

бјеж’те људи – шума гори…!

САМОЋА

затворен у свом свијету тишине,
на обали свога мирног покајања
свлачиш са себе све тешке окове
и улазиш у своја надахнута сања.

то трени су непојмљивог уласка у биће
несмиљене жудње и чежње пустог зова
што зове и зазива оног кога нема
на твојему небу,у вријеме твога плова.

још једном ћеш се сјетити да сам си кô курјак,
да твоја те стрепња осамљењу вуче,
да залуду бијаху твоја надахнућа
због јуче,због сутра која стидно муче.

 

ЈУТРОС СУ ОТИШЛИ ЦИГАНИ

јутрос су отишли цигани
дигли су черге и повели коње…
киша је била хладна
и магла се спустила густа…
уморног корака су нестајали
иза бријега
напола голи, и напола боси…
са кровова кућа
је сукљао дим,
мирисало село
на ребарца сува,
а са њиних погетих глава
слијевала се киша трудна…

јутрос су отишли цигани,
а киша још увијек пада…
у даљини чују се прапорци
и блејање гладнога стада…

branla-popic

О песникињи

Бранка Попић рођена је 31. августа 1966. године у Високом, Босна и Херцеговина. Основну и средњу школу завршава у родном граду, а потом се уписује, на Филозофски факултету у Сарајеву на одсек за Југословенску књижевност и српско-хрватски језик, али након три године студирања напушта факултет и заснива породицу.

Пише још од детињства и освајала је школске и општинске награде, али није покушавала да објављује у књижевним часописима или зборницима. Од 1990. године занемарује писање пишући веома ретко. Свој поновни препород доживљава 2011. године кад почиње да пише интензивно. Има пет припремљених збирки поезије, као и једну збирку кратких прича. У децембру 2017. је примећена од уредништва часописа Хоризонт из Земуна у којем објављује једну причу, а потом објављује у часопису Суштина поетике, као и на Онлајн поезији истог часописа. У четири заједничке збирке Културе снова из Загреба заступљена је са по једном песмом.

Половином 2018. године објављује своју прву самосталну збирку песама Рубац у руци, касније другу На латици кап (2019), па Огањ иза паљевине (2020).

Године 2004. досељава се у Босанску Градишку где живи и данас.

Песме су преузете са сајта Онлајн поезија, а биографија са Суштина поетике.