Milica Tasić – Korišćenje plavetnog jezika

Nakon što je od Frederike primio „nekoliko redaka, koji jedva da bi se mogli nazvati pismom”, Stojan je zaključio da „sve ovo zajedno vodi ka ratu … krvavom … vrlo krvavom…”, a o tome šta se događalo u njegovoj duši i zbog čega je izgovorio to što je izgovorio, promišlja se u romanu na izvanredan način:

„Da li se može reći da je Stojan iznebuha nešto sagledao, da mu se nešto objavilo, pritislo ga i tražilo da bude izraženo? Da li je odnekud, iz mračnih visina ili tamnih dubina njegovog bića, ukapano u njega nešto što je vodilo zastrašujućoj viziji? Ili su se naprosto mučni doživljaji iz prethodnih nedelja povezali u celinu i, tako sabrani i stopljeni, progovorili iz Stojana? Verovatno i jedno i drugo; i tajna tmina, gornjih i donjih, i stvarnost, takva kakva je bila (a neprozirna je i nerazumljiva i kad nije neposredno zastrašujuća), delovale su na njega, u njemu. Neuspeli pokušaj veridbe ili bar neke njene najave bio je za mladog čoveka više nego samo jedan neprijatan doživljaj. Bio je taj doživljaj posramljujući. Stojan je bacio kravatu koju je nosio kad je bio pozvan na čaj u pastorovu kuću. Ono što se svakako može reći jeste sledeće: svi ti sabirci dali su veći zbir nego što bi pravila sabiranja i postupak po njima sproveden nalagali.“

Stojanovo sagledavanje sveta i sebe u njemu, odnosno razumevanje šta „određuje vidljive i nevidljive putanje u celom njegovom dotadašnjem životu“, nalazi se negde između zastrašujuće vizije da sve vodi krvavom, vrlo krvavom ratu, s jedne strane, i vizije „Velikog dogovora“ i saznanja da je dobro što postoji. „Tajna gornjih i donjih tmina“, „mračnih visina i tamnih dubina“, stvarnost takva kakva je bila, „nerazumljiva i neprozirna“, podstakle su da se u ovakvim vizijama Stojanu sve učini jasnim. Ipak, negde pred kraj romana, kad je smrt bila svuda oko njega, osećajući kako je potpuno sam na svetu, Stojan se ponovo preispituje – „kakav je bio život njegove majke“, „kakav je bio život njegovog oca“, „može li razumeti Stojankin život“, „može li on vreme koje su oni proživeli obuhvatiti mirnim, jasnim pogledom, uprkos žalosti mirnim”? Svođenje životnog računa, izvesni rezime njegovog života, namera da se jasnim i mirnim pogledom – uprkos žalosti, obuhvati vreme koje je prošlo – kao da je preispitivanje može li odgovoriti na želje koje mu je Avram Kon uputio. Misleći o životu najbližih, Stojan ujedno misli i o svom životu. Da li ga je, dakle, proživeo „hrabro, čistih misli, čistih ruku i čistog srca, bez poniženja?“ Je li ostvario sve svoje želje i ambicije?

„To će biti moguće jedino ako ostanete čisti i jasnog pogleda. Jasni sebi, u svakom trenutku, kakav je da je“ – savet je Avrama Kona. Da li je ono „jedino“ ostvareno – da bi bilo moguće sve? Tačno je da „sve zavisi od svega“, ali, „ko može izračunati u čemu je ono ’sve’ u ljudskom životu?“ Stojan zna: „Dobro je postojati. To zna.“, ali „da li zna; da li je zaista tako?“

Stojan nije u svakom trenutku bio jasan sebi i čistog pogleda, ali jeste bio čistih ruku i čistog srca. On je „ubica u duši, ubilačka volja”, ali to je jedno, a „sasvim nešto drugo je kad neko puca u ’stvarnosti’“, zaista ubiti nekoga, kao što je ubijen Gens, na ulici, u sred bela dana. Čovek koji se pita o smislu života, o krugu zločina i kazne, o dobru i zlu, koji preispituje svoju savest i živi sa „potmulim” strahom i krivicom, „mada ne zna za šta je kriv”, sa „težinom u duši”, ali koji „veruje u važnost ljubavi” – malo je verovatno da može biti uprljanog srca. Stojan je „oštećen čovek”, sa ožiljkom na licu i u duši, „povređivan životom” poput Avrama Kona, sa tragovima koje takva povreda ostavlja, ali ipak čistog srca. Pored toga, on je i čovek koji je „upućen u suštinu stvari i tragiku epohe”, neko ko „suviše polaže na suštinu”, uprkos tome što „nema nikakve ‘suštine’ ni ‘pravih vrednosti’ ”, kad je najvažnije ostaviti utisak, a za to potrebno imati položaj, autoritet, novac i moć.  „Slavi se oholost”, „veliča laž”,   „ljubav ismejava, ukoliko nije ljubav prema zlatu”, „gazi se po cveću”, „pamet je zamenjena podmuklošću”. Dok čitamo ove redove, kao da negde u pozadini čujemo i Disove stihove iz pesme „Naši dani“: „Razvilo se crno vreme opadanja”, „ismejane sve vrline i poštenje”, „poniženi svi grobovi i životi”.

„A možda se ipak menja, možda ono najbolje tek dolazi? Nešto bolje i od otrovnih i oslepljujućih gasova”, jer „nauka napreduje”, a „mi ne znamo dokle se sve još um ljudski uzvinuo” – možda bi se u ovom duhu mogao nastaviti dijalog između romana i Disove pesme.

Stojan traži „dobrohotne ljude od duha”, on oseća u jednom trenutku da ga sa Stojankom čeka „novi život”, da ima snage. „Negde skriveno u sebi” oseća i da, „uprkos ranama, ožiljcima, gubicima, ne mora sve biti izgubljeno, da u ‘svoju boju’ ipak još može da se pouzda”. On bi da druguje sa ljutićem, da bude koliko može kao on – „otporan, nikom na putu, prijatan onima koji hoće s tobom”. U „Ćerki španskog borca” Dragan Stojanović piše: „Iz očajanja se čovek vine“. „Neopravdano se potcenjuje jasnoća koju donosi očaj. Neka jasnost s kojom će se još jednom pogledati i snažnim zamahom duše obuhvatiti svet.” „Očajanje je skoro isto što i sreća, samo što onaj ko je srećan treba dvostruko više da strepi od pada, jer ima odakle da padne – i samo je pitanje vremena kad će. Očajnik, ako se ne slomi i ne zanemi, može s osvojenom jasnoćom o stvarnom stanju stvari da učini korake koji se nikako drugačije ne mogu učiniti i saznaje ono što se drugačije ne može saznati. Da, da, dobar je očaj.” Da li se upravo iz očajanja, iz duševne tmine, Stojan vinuo? – kad je „iznebuha nešto sagledao“, kad mu se „nešto objavilo, pritislo ga i tražilo da bude izraženo?” Da li je zastrašujuću viziju da sve vodi ka krvavom ratu i onu kada je shvatio da je sve ipak dobro, da je dobro postojati – Stojan uspeo da sagleda sa jasnoćom koju mu je doneo očaj?

Postoji još jedan razgovor brata i sestre koji nam se čini vrlo važnim. Naime, dok je dodirom lečila Stojanovu glavobolju, Stojanka se našalila kako je zabolela ruka. Nakon što su se oboje zasmejali, Stojan joj govori: „Nisi ti ranjena, nego ja“, a Stojanka mu odgovara –„I ja sam, i ja sam, isto kao ti.“ U njihovim razgovorima i inače „mnogo šta nije bilo rečeno“, ali u ovakvom Stojankinom odgovoru, u onom nenapisanom što se samo sluti – nazire se bol, kako u Stojanovoj, tako i u njenoj duši. Ranjenost brata i sestre, ne samo fizička – to što je Stojan ne ubijen, već „samo ranjen“, u glavu – nego i ranjenost duševna, celim svojim bićem biti ranjen i ranjiv. Po našem mišljenju, ovaj razgovor, koji otkriva mnogo više od onoga što se neposredno kaže, jedna je od boljih simboličnih slika u romanu i ostavlja posebno snažan utisak. Ganulo nas je to nekazano a toliko tanano i osetljivo, ono ‘nešto’ što se tek naslućuje, ali moćno da dirne duboko u srce i pomeri ga iz ležišta. Drhti to, treperi, dobro skriveno iza usputne šale i osmeha, a jednovremeno stoji u njihovim dušama kao kamen teško, preteško.

U „Ćerki španskog borca” Igora nije iznenadila Bogdanova rečenica da je „čovek ranjivo biće” i da je „to njegovo glavno određenje”, premda je, kako kaže, „bila izrečena iznebuha, bez veze sa onim što joj je prethodilo”.  „Možda je njegova rana na licu ista kao i moja, samo vidljiva, a moja je tu, ali se ne vidi golim okom. Unutrašnja. Živimo naviknuti na činjenicu da smo ranjivi i ranjeni. Svako svojim udesom. Dobro, zato i postoji glas Marije Kalas. Kakve su njene rane bile, vidljive, nevidljive?! Ali glas je bio neranjiv, neugroziv. Donosio je savršen, neusmrtiv deo života svakome ko bi ga zaista čuo.”

Za čoveka je „najvažnije da blagovremeno upozna lepotu i umetnost“, „nema čoveka, ja tako mislim, koji ne oseća potrebu da vidi lepotu“ – kaže se u „Tamnoj pučini“. Umetnost i može da isceljuje, jer je savršena, neusmrtiva, neranjiva, neugroziva, ili bi tako trebalo da bude. Stojan čuje muziku u sebi, pleše uz još nekomponovani valcer, on u mislima iscrtava sliku violine koja gori, ali u tom plamenu Stojan čuje „neki umilan zvuk, koji te vodi uvis”. Zvuk koji vodi čoveka u visine i u beskrajan let, glas je umetnosti koja se suprotstavlja silama razaranja. „Umetnost je tu da vas suoči sa gubicima, s propašću onog što je najbolje, s mogućnošću da to ponovo nađete. Ona obećava ponovno nalaženje” – kaže naš pisac u „Dvoježu“. Umetnost je i u dobroti dodira koji leči i oslobađa od bolova, ona je i u važnosti ljubavi. Stojanka vraća brata u život, ona je „zdravlje”, a to što je u stanju da leči, da spasava, ispunjava je ponosom. Za Stojana je sestra „jedino biće na svetu koje je on osećao kao istinski svoje”, a „dirnuti u nju značilo je poništiti sve stvarno životno u njemu, ubiti ga”. Međutim, ranjeni su, oboje, svako svojim udesom. Možda je Stojanova rana vidljiva na licu, ali i Stojankina je tu, samo se ne vidi golim okom. Čitajući, mi slutimo njenu povređenost, ne znajući ipak tačno kolika je i zbog čega je njena duša ranjena. Sve u vezi sa Stojankom uglavnom je prekriveno velom tajne koju nam roman eksplicitno ne otkriva. Uostalom, „kako razumeti šta se zaista dešava u duši ljudskog bića?”- pitanje je koje iskušava naš odgovor, kako u „Ćerki španskog borca”, tako i u „Tamnoj pučini”.

„Život ume da bude nepravedan”- čujemo „žubor gospođe Milanke T.” –”Pa osim nepravde ničeg drugog valjda i nema. Plemenitija duša ostaje bez odbrane pred svetom. Što je čovek bolji, to ga sudbina nemilosrdnije gazi.” Milanka T. je upečatljiv lik, a njene reči značajne su za razumevanje mišljenja ženskih likova o Stojanki i o odnosu koji ima sa bratom. Šta je Milanka T. odmah shvatila? Razumela je ona „da je Stojanu sestra neobično važna, da u odnosu brata i sestre postoji nešto nesvakidašnje“, „na trenutak je pomislila čak da u tome ima nešto bolesno, onda je tu ocenu ublažila: tajanstveno, u svakom slučaju preterano“. Shvatila je da „mora imati nedvosmisleno pozitivan stav prema Stojanki“, te da „‘to’ treba podržavati da bi Stojan bio zadovoljan“. O tome su, uostalom, svedočile i njene izjave kako je Stojanka „zaista divna, nežna kao neki cvet – od onih koji čoveku leče dušu u ovom odvratnom svetu“, ili „zavidim svakome ko je u njenoj blizini, taj oreol blagosti…“ Zahvaljujući „umeću svoje vrste“, uspela je, kako saznajemo iz romana, da se približi Stojanu – toliko čak da je jedino njoj i nikom drugom ispričao svoju viziju o čamcu. Saznajemo i to da su oni bili „ljubavnici bez ljubavi“, te da je „ljubeći je mislio na Saru, na njene suze na ulici, u ovom vremenu koje je u svakom pogledu strašno, strašno i puno pretnji“. Stojan, dakle, „ljubav prema Milanki nije osećao nikada, ni u početku ni kasnije“, ali da li je osećao prema Sari?

Kada posmatramo lik gospođe Milanke T. u odnosu na Sarin lik, videćemo da se radi o suprotnim karakterima. Ono što je zanimljivo jeste da postoji izvesna sličnost u njihovom razmišljanju, samo što se jedno mišljenje tiče sestre, a drugo njenog brata. S jedne strane, Sara kaže da je Stojanka „nekako suviše defanzivna, nekako je odsutna”, a s druge strane, Milanka govori Stojanu: „Suviše si defanzivan! Čega se plašiš? Ti stalno kao da se nečega plašiš? Heroj, a plaši se.“ Ako pretpostavimo da su u izvesnom smislu i sestra i brat zaista defanzivni, čini se onda da i Sara i Milanka imaju napadački i izazivački stav. Razlika je samo u tome što je Sara blaža i iskrenije nastupa kada iznosi mišljenje o Stojanki, za razliku od Milanke koja na vrlo smišljen i zaobilazan način govori Stojanu o sestri, ali se njemu, što može pomalo i začuditi, vrlo neposredno i otvoreno obraća. Dok je za Saru Stojan heroj i „borac protiv crne, grozne aždaje“, muškarac čiji „ožiljak svedoči o onom što je najbolje u njemu“, te da se „kad postoji ljubav vole i ožiljci“, za Milanku T. je on, iako heroj, neko ko se stalno nečega plaši. Sara prihvata Stojana onakvog kakav jeste, dok Milanka traži da postane nešto što se od njega ne može očekivati, nešto je suštinski protivno celom njegovom biću. Ona, koja je „rezonovala kao žena iz velikog sveta“, zna koliko je utisak važan, zato ceni titule, položaj, karijeru. Vrlo je bitno, dakle, biti ambiciozan i imati volju za sticanjem moći. Iako svesna da Stojan „suviše polaže na suštinu“, ona kao da nastoji da ga od nje odgovori i preobrati ga u ono što njena mašta očekuje da Stojan mora da bude.

Odnosi koje je Stojan imao sa ženama su drugačiji, svaki na svoj način, ali naš utisak je, da je od svih žena sa kojima je bio, Sara ipak najbliža njegovom srcu. Na samom kraju romana vidimo da Stojan želi da se pobrine baš za nju, ostavljajući i bez njenog znanja novac koji će joj pomoći i olakšati život, a sve u velikoj nadi da će ostati živa, da će se spasiti. To što mu se „srce popelo u grlo” kada je video u crnini dok fotografiše razrušenu okolinu, dodatno nas uverava u mišljenju da je Stojan voleo Saru više od drugih žena.

Ona koja je htela „da ima jasne i nesporne dokumente o tome šta se desilo” i koja „dve nedelje nakon očeve smrti, slika!” s jedne strane, i scena koja prikazuje Stojana kako se sa „mukom, strahom i drhtanjem” probija kroz „šut, razbacane cigle, izvaljene prozore, srušene dimnjake po ulici” ne bi li se približio broju 88 i video je, vrlo su potresne i simbolične. „Možda je to logično. Tako će Avram, kroz njen aparat, dalje živeti. Možda bi on upravo to želeo” – mislio je Stojan dalje o tome. Slika violine u plamenu iz Stojanove vizije, simbolično, bliska je slici/fotografiji koja dokumentuje sveopšte razaranje i propadanje, a umilan zvuk koji vodi uvis analogan je poruci koju za večnost ostavlja potomstvu jedno ljudsko biće, uprkos svemu. To je glas koji će svedočiti o tome šta se dogodilo i svojevrsno odavanje počasti stradalnicima. To je, naposletku, način na koji se jedna ćerka odužuje svome ocu, gest kojim se simbolično produžava njegov život. Za Avrama Kona, dakle, tek jednog među nesrećnicima koji su, ne mogavši izdržati „oluju koja ugrožava“, poplavu zla koja nosi sve pred sobom, oduzeli sebi život.

Stojan je Sari govorio nežne reči, da će, ukoliko ga ona zaista bude volela svakog dana, stvoriti još jedan Tihi okean, pa će to biti „dopuna planete koja zavisi samo od nje“. Ovakva izjava ljubavi namenjena je samo Sari i ne može se slično pročitati kad je reč o Stojanovim odnosima sa drugim ženama. Možda bi, da je Sara pristala, da nije bila isključiva kao i on, njihova ljubav izdržala život u zajednici, jer „gde je dobra volja sve je moguće“. Ali, šta bi bilo kad bi bilo. „Bolji putevi” su „vazda zaprečeni”, ali pitanje je i šta bi bilo da se pošlo upravo njima, a ne onim drugim životnim stazama.

Upoznavanje sa Zinaidom uticalo je da se promeni Stojanovo duboko uverenje da ga nijedna žena neće hteti sa licem kakvo je njegovo. Ne „sasvim“ i u „jedan mah“, ali Stojana su ohrabrile njene reči da su lepi muškarci nezanimljivi, pa je polako prestajao da misli o svemu tome. Neprobojno Zinaidino ćutanje o svom životu i prošlosti, skrivanje adrese, poreklo njenog imena, nepoznato zanimanje, sve je to čini zagonetnim likom. Odnos sa njom uglavnom je značio Stojanovu žudnju za njenim telom, mada je on često umeo da joj kaže i kako je voli.

Čini se da je Frederika ostavila dubok trag u Stojanovoj duši, ali ne samo neuspeli pokušaj veridbe sa njom, nego sve ukupno što se mladom čoveku dogodilo, ostavilo je posledice. To će se manifestovati i u obliku priviđenja, ali i mučnih snova, „sanjanih strava”, od kojih je najupečatljiviji onaj u kome se Stojanu činilo kako je i na nebu i na zemlji, kako leti i hoda istovremeno, dok jedan deo njega leti, a drugi deo trči. Taj san je i odredio dalji tok njegovog života, uticao da se Stojan, „takoreći glavom bez obzira“, preseli iz Jene u kuću svojih roditelja, u „strmoglavom bekstvu“, pokupivši samo ono „šta mu je došlo pod ruku“.

„Ima ljudi koji čak zapisuju svoje snove, naročito one strašne. Da ne zaborave. Noćne more su, kažu, dobar znak da se duša bori za preživljavanje.“ „Ostalo je nešto sačuvano u duši i ne znaš da li će se, i kad i zašto ponovo javiti“ – piše Dragan Stojanović u „Ćerki španskog borca“. „Sve se negde upisuje, urezuje, utiskuje“ – potvrđuje i „Tamna pučina“.

Stojanovo „gubljenje ravnoteže”, upadanje u kovitlac sveta koji ne može da zaustavi, potreba da nađe tačku oslonca, da se uhvati za nešto, da uzme za ruku ili zagrli Frederiku, ili neku drugu devojku, uz neprestanu glavobolju, vrtloglavicu i pomućenje svesti, otprilike je opis onoga šta se događalo sa njim. On bi „hteo da se uhvati za nešto, ali nema za šta. Nema ničeg što bi mu bilo nadohvat ruke za šta bi se uhvatio. Gde je Frederika?“ U pitanju „gde je Frederika?” kao da se čuje nešto što podrazumeva sve – vapaj za ljubavlju, u čiju važnost on veruje, ali je ne nalazi, potreba da se u „nespokoju pred nesigurnošću svega“ osloni na neko ljudsko biće, neophodnost da se osećanje praznine, teskoba u duši i osećaj bespomoćnosti prevaziđu. Tada, ono jedino što spasava od nepodnošljivosti takvog trenutka, ali je ipak samo kratkotrajno oslobađajuće, Stojan pronalazi bekstvom u imaginaciju.

„Onda – vidi – diže on s blistavog tla devojku uvis, i ona leti, okreće se, širi ruke i smeje se, uplašena i razdragana, dok on dole igra, koracima brzim, i sve bržim, zaošijava je, pokretima sve snažnijim, sve slobodnijim, da bi je onda spustio i privio uz sebe.“ Ono za čim Stojan žudi je osećanje slobode, široka otvorenost prema svetu, lakoća tela i pokrenutost duše, smeh i razdraganost, snažan pokret koji oslobađa od sputanosti, napokon – zagrljaj, toplina ljubavi i bliskost, privijanje voljenog bića uz sebe, spokoj.

Priviđenje koje ima Stojan razvija se na tri nivoa. Prvi je upravo ovaj kada Stojan čezne za slobodom i pokušava da u ljubavi pronađe oslonac. Drugi nivo je takođe u vezi sa osećanjem slobode, ali uključuje i slobodu putenosti i buđenje erotskih želja. Tada on vidi Frederiku sa crnom kosom, podignutom visoko u punđu, „zvezdani broš od dragog kamenja“ umetnut u kosu, u „odvažno dekoltiranoj“, „raskošno tirkiznoj“ haljini „kakvu ćerka jednog pastora nema, niti može, niti treba da ima“. Vidi njena „gola ramena, blistavo bela, vitke a ipak pune mišice, isto tako blistave“. Međutim, takva Frederikina pojava podstiče i njegovu upitanost o moći i bogatstvu – „dragulji su tu zato da pokažu kako Frederiku podupire bogatstvo“, s jedne strane, i obnaženosti leđa, dakle lepote tela, erotskog, sa druge strane. Šta od to dvoje u raskošnosti njene pojave zapravo izaziva divljenje, odnosno da li je za izazivanje takve vrste divljenja potrebno da bude i jedno i drugo? Da li on poznaje ili ne poznaje tu i takvu Frederiku dok pleše sa njom i drži je obema rukama, pitanje je koje se takođe provlači kroz njegovu svest. I sebe Stojan vidi u uniformi koju, čini mu se, niko do sada nije nosio, u „nebeski plavom mundiru, sa zlatnim epoletama i zlatnim širitima” i u belim, kao led belim, pantalonama. Frederikin pogled koji govori „Šta ću tek uraditi s tobom kad budemo sami…” ili „Znam šta ćeš ti uraditi kad budemo sami…” u tom priviđenju, momenat je kada se erotsko ispoljava, ali ono nije dato samo za sebe. Čitav je tu splet osećanja koja se kreću između buđenja želje i dozvole/zabrane, između slobode i sputanosti, želje i autoriteta, individualnog i kolektivnog, privatnog i javnog, itd. Frederika iz priviđenja, njen pogled koji izaziva, reči koje mu upućuje, nije ’lice’ one Frederike kakvu Stojan poznaje – kćer protestantskog pastora, iz kuće u kojoj se „znalo za red, strog i nepromenljiv, nepodložan komentarima ili bilo kakvim prigovorima“. Frederikin simboličan skok iz kruga u kome vlada takav strog i nepromenljiv red u krug umetnosti koji nudi slobodu i ples sa Stojanom, pobuna je i svojevrsno kršenje zabrane. Zna Stojan da ona u „takvoj toaleti i s takvim nakitom“ ne bi mogla biti bez dozvole oca, jasno je da joj on tako nešto ne bi mogao ni dozvoliti, ali „odnekud zna da i ona, bez sumnje to zna, ali da – dok ples traje, i ti fagoti! ti fagoti! dok se čuju uz violine i viole – ne haje, ne misli na to ni najmanje”. Zanos dvoje bića u plesu ima moć da pomeri granice. Njihov iskorak i uprkos znanju o zabranama znači dopuštanje da im se sloboda desi, da ih magija trenutka obuzme i ponese.

Međutim, iako je „sjaj oko njih i dalje tu, a ne prestaje ni muzika”, Frederikin lik naglo se menja. To je treći, poslednji nivo njegovog priviđenja. Stojan sad vidi Frederiku koja kao da je u žalosti za nekim, sa zalizanom plavom kosom, u dugačkoj crnoj haljini, sa dugačkim rukavima i sa crnim obrubom oko vrata, koji joj „dozvoljava da diše, ali ne mnogo više od toga”. Prilazi da joj kaže kako mu je drago što je ‘uprkos svemu’ dobila dozvolu da dođe, ali i pre nego što uspe da joj se približi i izgovori to ‘uprkos svemu’, ona se „okreće i nestaje, neznano kud, kao što je nemoguće reći otkud se tu stvorila u toj crnini“.”Njemu je žao što nisu barem progovorili nekoliko reči jedno s drugim.”

Red strog i „nepodložan komentarima ili bilo kakvim prigovorima” kao da se ponovo uspostavlja, on je neumoljiv, trajan i siguran. Ako je umetnost ljubavi i lepota plesa uspela na trenutak i da ga obmane, on se sada obnavlja još čvršći, ne dajući priliku ni za susret, uskraćujući svako pravo na reč, na razgovor, zavijajući u crno sve što je privlačno i lepo.

Već smo govorili o mogućoj paraleli između Frederike u crnini i mrtve crne ptice koju Stojan nalazi na svom pragu, a za koju ne nalazi objašnjenje otkud se tu stvorila. Postoji jedna misao – da ptica i kad ne leti pokazuje da ima krila. Međutim, pitanje je koliko će dugo takva ptica moći da izdrži. U tom smislu, vrlo je simboličan crn obrub oko vrata, koji joj „dozvoljava da diše, ali ne mnogo više od toga”. Zar ptici uskratiti pravo na let i mogućnost slobode? Zar čoveku oduzeti slobodnu volju koja ga razlikuje od životinja? Kakav je uostalom takav život ljudski – moći disati, ali ne mnogo više od toga? Ko sve ne drži obruče, da i ne govorimo o obručima mnogo većih razmera, o istorijskim vrtlozima, ratovima i svemu što oni sa sobom donose. „Crni krug – a kako izaći iz njega?”

Uprkos svemu, ipak, „ne jadikuj, posmatraj oko sebe. Razdaniće se, samo treba biti sposoban za svitanje” – signali su iz tmine koje nam šalje „Tamna pučina“. „Osposobi se za svitanje”, „podigni pogled, obuhvati sve, ostani nesviknut, mirno gledaj…”, sa „svešću do koje te dovodi ljutić, skrajnut, lep, nasmešen”. Neophodno je „sabrati u sebi sve iz čega se rađa nada”.

Jeste svekolika istorija kao reka gnoja, kako čitamo u „Ćerki španskog borca”, tačno je da nema ni „pravde bez zla“, iako „pravedan mir” ljudski rod očekuje. Ali, u oba romana utkan je smisao da je „zlo svuda”, ali je „i dobro svuda”, ili da – „nema zla bez dobra”, „a da je dobro uvek zamućeno nekim zlom, to je već i suviše jasno”. Međutim, jasno je i to da „zlo ne može biti apsolutno, jer tada svet ne bi mogao postojati”. Ono što takođe čitamo i u „Tamnoj pučini” i u „Ćerki španskog borca” je da ne postoji apsolutno zlo, ali da postoji ono što je apsolutno neoprostivo.

Naredba koja podrazumeva da treba „ne naprosto pobediti, već smlaviti, zdruzgati, zdrobiti, satrti, raskomadati, uništiti”, „ne samo jednokratno poniziti i osakatiti” nego „trajno porobiti”, „sve i svakoga, muško i žensko, staro i mlado; decu…”, tema holokausta i „čišćenja čovečanstva”,  strahota apsolutno neoprostivog, „pobedonosna simfonija Rajha” – sve se to čuje s najtamnije strane pučine. Treba naći put „u zbrci sveta”, kada „nema dobrote u srcu ljudi, ni duše, ni pameti”, kada se koristi prilika da se koliko god mogu ispolje „svi potiskivani i pritajeni duševni kapaciteti surovosti, bezobzirnosti i zanosa zlom”. Zlo je „koje zna sebe kao zlo”, ali: treba nekako „pregrmeti”, pokušati „nasmešiti se oluji”, treba „izdržati, to je sve – izdržati”. . .

Stojankin lik je složeno oblikovan i u simboličnoj je vezi sa cvećem. „Ipak u svemu nekako drugačija”, Stojanka je lik gotovo hrišćanski, a po nekim mišljenjima i jurodiv. U svakom slučaju, predstavljena je kao blago, krhko biće, koje milim i lepim osmehom uglavnom odgovara na sve što bi joj neko rekao. Međutim, njeno smeškanje nije blisko stavu: „Nasmešiti se onome kome treba, ali tačno onoliko koliko treba i na taj način koji odgovara nameri. Ne ovaj osmeh, nego onaj. Onaj! Ne ova reč, nego ona.”

„Predusretljivosti nedostaje na ovom svetu, to je ono, uviđavnosti i iskrenosti. Jednostavnih osmeha, kako je toga malo”, piše Dragan Stojanović u „Dvoježu”. Mada se nigde ne kaže kakav je tačno Stojankin osmeh, određenje da je mio i lep – dovoljno je da ostavi utisak da je reč o zapravo jednostavnom i prirodnom osmehu koji je spontan izraz njenog bića. Stojanka je ćutljiva, „na majku, ali nekako još ćutljivija”. Ako je ćutanje izraz njene gordosti, po tome bi bila slična majčinom liku (setimo se šta Stojan shvata: „Sad shvata. Majka je bila gorda.”), ali za Stojanku se kaže i da kod nje postoji čudna nezainteresovanost za sve što je okružuje. „Pitanje ostaje dokle je sezao njen uvid šta se u stvari dešava”. To potvrđuje i situacija kada Stojan priča o prodatim kućama, a Stojanka ga pita – „Koje kuće?”. Njen lik opisan je u romanu kao teško promenljiv – ona je od detinjstva bila takva, nije se igrala ni lutkama, niti bilo čim, a kasnije je sedela skoro stalno u kući, sama u sobi, gledajući u peć ili zid. Nije imala drugarice, nisu je zanimale ni haljine, ni šeširi, ni nakit. „Uvek bleda, nerazvijenih grudi, tankih ruku i koštunjavih ramena” , „stalno nešto bolešljiva”. Ali, sa osmehom. Osmehom koji je „mio, lep”.

Stojanka, „dobro dete, dobra devojka”, sa tankom pletenicom koja „divno izgleda”, a dopire do ramena, podvezanom na kraju crvenom vunicom, ritual dugog češljanja, najpre bez ogledala, zatim i pred ogledalom, plava marama koju je volela i čuvala za posebne za nju dane (mada Stojan nikad nije dokučio u čemu je bila njihova posebnost), a kojom je tih dana uvezivala glavu, stezala je čvrsto i vezivala jak čvor na potiljku i usputno baba Stanijino neodređeno mrmljanje „lepojka, lepojka” – to je otprilike sve što nam pisac dopušta da znamo o njenoj spoljašnjosti i navikama. Čini se da je za Stojankin lik upečatljiva jedna posebna vrsta osećajnosti, dok je Stojan prevashodno – misleno biće. Intelektualna strana kod njega je izraženija.

Stiče se utisak da je Stojanka zaista poput ljutića – tiha, nema, „nešto blago i nežno, sjajno i vedro”, povučeno i skromno. Ono što je zanimljivo je da mi zapravo ne znamo šta ona tačno oseća, o čemu razmišlja, kakve su njene predstave o životu, šta želi, čemu se nada. Ono što znamo je da su „posle izvesnog vremena svi od Stojankinog školovanja, kao po dogovoru, digli ruke. Uključujući pre svega nju samu”. Ako je oko obrazovanja i zapelo, o udaji tek ništa nije imalo da se kaže. Njen lik uglavnom razumevamo kada je u vezi sa Stojanovim osećanjima povodom nje, ili kada mišljenje o njoj iznose ženski likovi. Sve što Stojan voli, voli i ona. Njen karakter je pomirljiv, o Stojanki se ne može govoriti kao o aktivnom, delatnom subjektu koji želi da menja svet.

Ona prihvata svet, ali, ipak, ne može da prihvati smrt. „Umire se. Otac je umro. Majka je umrla. Ljudi umiru, svaki dan neko umre. Sad i nasilna smrt. Neizbrojivo mnogo onih koji će, po ko zna koji put, masovno skončavati nasilnom smrću. Stojanka okreće glavu od toga.”  To Stojan razume, „misli da razume”- što može važiti i u slučaju Stojankine odluke da ne ode na sahranu roditelja. Stojanka odbija da pogleda lice smrti. „Puna poverenja u svoju boju”, ona okreće glavu od svega što je tamno. Stojanka naprosto odbija da na sebe navuče crninu. U tom smislu, prizor kojim se roman završava – plava marama koju ona miluje i prinosi obrazu – a koja simbolizuje duhovnost i otmenost duše, još je snažnija.

O običaju nošenja marame moglo bi se govoriti i u hrišćanskom smislu, odnosno razmišljati o devojačkom običaju pokrivanja kose nakon udaje, kako bi svoju lepotu sačuvale za muža i sakrile od tuđih pogleda.

„Istorijski, pokrivanje glave kod žena ima dugu tradiciju. U Prvoj poslanici Korinćanima apostol Pavle kaže: ’I svaka žena koja se gologlava moli Bogu ili prorokuje, sramoti glavu svoju; jer je jedno isto kao i ošišana.’ A u prvom veku ošišana žena je bila za osudu. Ruski teolog Sergej Hudijev tumačio je Pavlove reči: ’U antičkoj kulturi se smatralo da je kosa najživopisniji element ženske lepote i pokrivanje kose je pokazivalo smernost. Grčke hetere (kurtizane) išle su gologlave, dok su udate žene pokrivale glavu, pokazujući svoju vernost mužu.’ Tako je, uz pomoć Pavlovih reči, tradicija očuvana: skromna žena (odnosno verna hrišćanka) treba da pokriva glavu.“

Zašto je Stojanka čvrsto uvezivala glavu maramom u tim, samo za nju posebnim danima, i u čemu je bila njihova posebnost, ostaje upitno. Uostalom, možda to i treba da ostane tajna.

Međutim, slika blagog ljudskog bića koje miluje tkaninu, a koje zna da je sve oko njega srušeno, pokazuje istrajnost u dostojanstvu i sačuvan obraz. Hodati po ruševinama, a umeti osetiti – kako je Dragan Stojanović lepo i tačno napisao u „Dvoježu” – „Susticaj dobrohotnih sila kojima valja otpozdraviti, dobru volju sa svih strana i lepotu koja ne beži – to je sreća.” Sreća je ono što Stojan vidi na Stojankinom licu. Doraslost njegovih očiju da zaista i vide takvu lepotu, čak i kad ružno preti sa svih strana da je naruši, znači „osposobiti oči” da vide svetlu stranu sveta.

„Bolna su ta pridizanja”, „život se u bolu nastavlja, hramajući”, ali ako se  uspe pronaći u sebi ono što spasava od bolova i „bukti kao neodoljiv svetao plamen, uprkos svemu”, kad se u duši zapleše uz svoj valcer, „jak kao pokretač sunčanog neba” – „nema tu sirena”, „tu se srce smeje svakome do koga dopru ti zvuci.” Ili, kako je Dragan Stojanović napisao u „Dvoježu” – „Zbrka je svud i u svemu, duševna i opšta, zato i život jeste nemoguć”, ali „bez neke urednosti duše, koliko-toliko, živeti je nemoguće.”

Između plave i crne, koje su „kao ponor neba i ponor ništavila”, Stojanka bira prvo kao svoj životni stav. Simbolično prinošenje plave obrazu, „blagovest je plave crnoj”, „okrepljujući višak nad mukom svakodnevnog života”. Naposletku, ono je i „krotko pomirenje sa svetom”. Prikloniti se sreći, sačuvati dobrotu dodira koji leči, snažni je zamah ljudskog bića, „lepote koja sebe zna” a koja ni po koju cenu ne želi da prizna svet kao ružno mesto. Drugim rečima, umeti sačuvati „smešak nad pučinom koju nosiš u sebi” i kad se sve oko tebe ruši – „pozdrav je svetlosti u tami”.

Tamna je pučina, ali Stojankino milovanje i prinošenje plave marame obrazu, koje pokazuje da je ipak sačuvano ono najvažnije, da je srećna, i Stojanova spoznaja da je dobro što se postoji, što svet postoji, kakav god da je, znači gest odobravanja prema svetu i naklonjenost životu, uprkos svemu. „Pučina u taj raskriljen a zaštićen kutak šalje zlatasti sjaj, kojim je u dušu dopremljeno svekoliko svetlosno iskustvo daljina i visina.”