Ирена Бодић – Јара над равницом – Песме

ИССН 2334-9417 (Онлине)

***

Видех ноћас
блештавило,беле
светлости траг.
Златан, до најфинијег
руба велике куће, на
коме човек стоји и
своје бивство у
прозирност претвара.

Рекао је превише.

Чух жубор реке и
видех искре ноћних очију
И попих воде са човековог
длана.

***

Мој притајени крик
не можете чути

Божуре, Божуре
слушам човек свира и
меким гласом пева.
Божуре,Божуре и
њише се тромо и
њише се тромо.
Месец му златна
огрлица.

Божуре, Божуре
тугованко.
Племенита песмо
срца.

Звезде блéде
И месец блéди.

Чупа зора
звезде с неба.

Капају капи,
велике капи.
(још не личе на крв)

Божуре, Божуре.

***

Ветар доноси
мирис комине
од опалих звезда.

Умишљам шум
пљуска лица,
пљуска шљива,
гозбену трпезу
лета и зима.

Разбијам влажно-сјајну
љуштуру плода заробљеног
међу бедрима велике мајке.

На балзамну љубав
мирише трава, прашина,
ваздух, вода.

…тешка је тиха свирка
неко тужну песму пева.

Ах ,доста је, доста!

Питам се знаш ли
изговорити свете речи
када старе чујеш?

Волим те.

КУЋА НА СТРМИНИ

Из неслућеног
враћа се човек
својим ожиљцима.

Свет је исти
као пре.

Деца се играју
уживљена,ноћу звезде
а сунца дању.

Прошлост је са
садашњости загрљена.

Промичу љубавни
парови.

Жена лежи на леђима
чека,не би жене не би
ни човека већ људско месо.

Пецкају муве баченог
ко икру,ољуштеног истестереног
у градском мраку где
Фрäулеин ин Wеиß* размештају
цвеће у време пре време после.

Свет се креће жудњом насутим
путевима времена прошлог и
времена будућег.

*Госпођица у белом

БУДИ ПЕСМА МОЈОЈ ДУШИ

Видех облак човеку
сличан.
Главу, руке, леђа и косу
која се мрси у ветра сплет и
румене се младежи као
пеге на хрбату младе срне.

Свети глас сунца (оно пева)
пун је густе црвене крви,
небеска жила отекла и спласла
ткиво сапето у тело држи.

Сергеј Глумац - Мушки акт

***

Утеши ме, омами
да трава расте мени, да
дрвеће говори, да небо пева,
да сам с птицом грло заменила.

Куд ћемо отићи
када оробљени
спасење дочекамо, где
клизнути, да ли у старе навике?

Да ли ћемо се препознати
љубавници и знанци
када се изблиза у очи погледамо?

Ко ће нас волети
овакве од беси хладне?

Ирена Бодић

О песникињи

Ирена Бодић  рођена је 8. јуна 1959. године у Тителу. Њен отац се, трбухом за крухом, као шесто дете у својој породици, често селио, али се скрасио у Зрењанину где је Ирена завршила основну и средњу школу.

Књижевност и сликарство воли од како зна за себе, а такође и слика и пише поезију од ране младости о тек с појавом интернета и друштвених мрежа, осмелила се да своју поетику подели са другима.  

Објавила је збирку песама Панонске несванулице (2020).

Живи у Жабљу као домаћица, али све смелије своје снове претаче у стихове искрене до бола и слике равнице.

Извор – ауторка и Поезија суштине