Лабуд Н. Лончар – Наиђу нека јутра – Песме

ISSN 2334-9417 (Online)

АКО ПРЕЋУТИМ ПЈЕСМУ

Ако прећутим пјесму
Док гледам у твоје очи
Ласте ће се успаватии
Скривене под твојим пазухом и
Остаће заувијек заробљене на југу.

Ако прећутим пјесму
Док спаваш у мом наручју
Онако снена и далека
Престаће да цвета дријен и
Твоје мале руке
Престаће да зову и воле.

Ако прећутим пјесму
Док љубим твоје усне
Љубав ће престати да капа
Са стрехе наде и чекања
И неће процветат трешње
На овој обали ћутње…

Ако прећутим пјесму
Ласте ће престати да долазе
Са југа

ОБЛАЧИШ КИШУ

Облачиш кишу
Као невидљиви плашт
Да сакријеш дуге
Брезине ноге,
Малену црну Птицу и
Ципелице од стакла.

Облачиш кишу
На гола рамена
Као ноћну кошуљу
И твоја змијска леђа
Постају јесени мантил
Проткан маглом.

Облачиш кишу
Као кринолину и
Газиш орахов лист
Маленим стопалом,
Док перје Гаврана
Користиш као лепезу
Да сакријеш своје очи.

Облачиш кишу
И сјеверац хладни,
Неуспјешно у покушају –
Да спереш моје пољупце
Са свог трбуха…

 

ЈУТРО

Јутро
мирише на
Женино бијело грло,
На брашно и орахов лист.

Јутро
Маглом што сањиво
бауља са ријеке
Умива прозоре
И у небо упереним димњацима
Изазива црвеног пијетла
Који накостријешен
На дну постеље
Чека да запјева…

Јутро
Хладним рукама
Јежи груди дјевојачке
И хлади вруће бутине

Јутро
Стидљиво доноси пјесму
Откинуту са моје
Угрижене усне…

НАИЂУ ТАКО НЕКА ЈУТРА

Наиђу тако нека јутра
у прољеће рано
увијена пупољцима бадема,
дрена и џанарике,
пјесмом птица,
тугом у грудима,
сјећањем на љубав,
на друмове далеке,
неказане ријечи љубави
и једне уплакане очи.

Наиђу тако нека јутра
и подмукло тутње у грудима,
ћуте подмукло под јастуком и
бацају сјенке драгог лица
по болесно бијелом плафону.

И ћутим,
ћутим,
чекам,
чекам,
чекам да запјева
она мала, шарена, птица на прозору –
да магија обичног јутра
да смисао сјећања
и љубави.

Наиђу тако нека јутра
Кад чекам ту малу птицу
Да запјева и сва сјећања
Споји у рано прољеће
и пупољке бадема
дрена и џанарике —
да попусти бол у грудима.

Наиђу тако нека јутра…

СИДРО НОЋИ

На тавану
у мраку
Скривени од звијезда
И погледа
Тражимо
Бјелеге и ожиљке
По нашим тијелима.

У мраку
Скривени од звијезда
Међу старим књигама
Тражимо уже
Да вежемо мјесец –
Постајемо сидро ноћи.

На тавану
Загрљени из страха
У прашини сјећања
И паучини ноћи
Проналазимо
Одбачене лутке
и ријеч што слути на љубав.

На тавану
У мраку
Скривени од звијезда
Тражимо уже
Да вежемо мјесец.

Моји и твоји ожиљци
Постају сидро ноћи
И ријеч постаје љубав!

Лабуд Н. Лончар, песник

О ПЕСНИКУ

Лабуд Н. Лончар, рођен је 1964. године у Иванграду, данашње Беране. Песник, прозни писац и колумниста. Организатор многих културних манифестација и промоција. Оснивач и председник међународног удружења књижевних стваралаца и уметника „Неказано“ из Бара.

Члан је Удружења књижевника Србије.Заступљен је у тридесетак домаћих и страних антологија и зборника. Добитник је многих међународних и домаћих награда и признања.
Песме су му преведене на енглески, француски, немачки, пољски, руски, русински, македонски и бугарски језик.

Објавио је четири књиге поезије: „Рођење сузе“, „Остављања“, „На полеђини сна“, „Ако прећутим пјесму“ и књигу кратких прича „Свако остави неки траг“.

Оснивач је и уредник часописа за културу и уметност „Неказано“, као и часописа за хаику „Неказано“ уједно је и оснивач и главни уредник портала за културу иуметност „Неказано“. Оснивач је Фестивала љубавне поезије „Пјесник – Светионик“.

Живи и ствара у Бару.



Share on facebook
Share on twitter
Share on linkedin
Share on whatsapp
Share on vk
Share on email

Извор – аутор