MOJE SI
Proplanak si zelen rosom osunčan u blistav dan.
Moje si seoce sa izvorom vode žive,
Moje jutro mrazom proštipalo niz stidne obraze,
Moja snaga koju hlebovima toplim hranim.
Moj si dragi kog poljupcima vrelim branim
Od uroka i usamljenih nesmiraja
I ne dam ti u bojeve tuđih nedara.
Moje si gorje stasito
Hajdučkom krvlju neustrašivo.
A melodija manastirskog zvona
Duhovna je među nama spona.
Linija dlanova
cvrkutom sjedinjena u poj, u glasospoj.
Darivam te vrlim rodom
Radovana tvojim darom:
Srcem celim – mojim domom.
PRAŠTANJE
Drveni kofer, frula kraj prozora.
Vunene čarape majka pratila.
Po sapima konja mesečina pala.
Naredbom: Voljno – strah se zapričava,
do prve uzbune, do olovne linije.
Malo se sunce sakrilo
u odblesku na čelu,
maleno sunce iz dlanova
sudbinom ožilavelih.
Vatra ogreje do prve nevolje.
Sablasna je noć
nad kreketom močvara,
nad šipražjem mutnih reka.
Krvavu vam majku ološku!
Mladost kleta
ka hlebnim darovima
podno njenih pletenica
zastenje za odmorištima.
Uz bunkere oganj zemlju rovari.
Drhti krvca ranjenoga,
drhti do očnog sumraka.
Ostrvilo se zlo na seme zavetno.
Što se rodilo, za grob se spravljalo.
Praštaj Bože!
Zaborav dni da ne zbude,
prevršilo bi razum, presvislo.
Breme grotla, ne bi se podnelo.
Praštamo da nas vrisak
ne zdrobi u nesnosno.
Zapis starog hrasta godovima pamti.
I krajputaši, i sabirne kosti.
Krsni sveci mogu li oprost dati?
U nas su psi adski u samilosti,
u zemlji gostoprimljivosti.
Kumilo se zlo vekovno,
solju i hlebom praštalo.
Grakću zore nove, grobovima oprljene.
Kad zaspimo svi, mladost će da odmeni.
Petrolejku krvlju dolivamo,
plamti iznova zrno da zri.
Paliiiii.
NEBESKI ZAGRLJAJ
Opet su mi se putevi umrsili
Neka tiha tuga rosi oči
A ja bih samo sunčano jutro
I tvoj pogled u dušu da mi kroči.
Pruće se neko
između nas umeće
Savijaju nas i odvlače
Žilaste grane
Čisto i nevino bi samo
Srce u tvom naručju da osvane
Jer mi smo, dragi, sa kosmičkih staza
Spušteni u kamenjar guštera
Nesvikli doveka
Na bedu pustih snova
I prazninu jave otužne
Jer – ništa mi ne tražimo drugo
Sem da potoci duše
Nađu svoje ušće
Kroz drhtave breze još trepere zvezde
Prisloni dlanove, odagnaj mi jeze
O voli me, voli
Sakrij me u zagrljaj
Pogledaj u nebo
Čekaju nas čeze
Uznesi me da svaka boljka iščezne.
O PESNIKINJI
Kristina Pavlović Rajić rođena je 30. januara 1976. godine u Beogradu. Profesor je srpskog jezika i književnosti. Zvanje je stekla na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu.
Poezija je za nju igra, ali to su retko šaljive igre, češće su teške, ozbiljne, najživotnije moguće. Opet, tako zaodenute u razigrane reči, koje kao da se otimaju dalje od strofe i stiha, njene pesme čine da bolje shvatimo i lakše prihvatimo ozbiljnosti života.
Piše od detinjstva, ali objavljuje tek od 2017. godine u Suštini poetike, Bdenju. Pesme su joj prevedene na ruski jezik i objavljene u Novom pogledu u Sankt Peterburgu. Poezija joj je zastupljena u mnogim zbornicima.
Objavila je zbirke pesama Razgrljeni krug (2018), Lepeza (2019).
Živi i radi u Beogradu.
Pesme su preuzete sa sajta Onlajn poezija, a biografija sa sajta Poezija suštine.