KAD JAGANjCI UTIHNU
U vreme
Kada je mesec
Bio pun
Ljudi su praštali
Hlebom
I solju
Sve se drugo dešavalo
Dok je polagano iščezavao
Zvuk biljaka
Zatim se kamen
Okamenjivao
U nespokojnom snu
Bilo je da umreš od smeha
Kad sve misliš
Da se nešto dešava
A u suštini
Sva Božja sadržina
Poništila je
Sećanje na
Izgovorene reči
BALADA O PROLEĆU
Nekad kad me ne bude bilo
A biće me na nekom drugom mestu
I pitaće te neko
Zašto je sa horizonta iščeznulo proleće
Reci mu da sam ga uze sa sa sobom
Jer svi životi započinju
I završavaju u proleće
A mi nismo u stvari onakvi kakvi jesmo
Ali od velike je potrebe da tugujemo
Za putnikom koji se ne stidi
Da nosi san i sunce
U svojoj utrobi
Dok mu u očima bacaju tamu
I evo po ko zna koliko proleća
Od kako nisi potreban zemlji
Pitaš se ima li nebo ime
Koji su mu roditelji
Iz kojih daljina dolazi
Zašto ti se prepliće u mislima
I vodi te u nepoznato
Kao izvorčić koji dodiruješ
Vrhovima prstiju
I ushićuješ se s proleća šumom
Duboke vode
NEISKAZIVO
Ima li nešto što ne možemo
Da iskažemo
A toliko je živopisno,
Plašim se da ne razobličim
Lepotu,
Naša mazohistička priroda
Je očajno loša,
Surovo smo ponekad primorani
Da postupamo dobrotom
Ponekad ne mogu da nađem
Odgovarajuću reč
Da se doiskažem
Jer neiskazivo
Je neiskazivo,
Lice ima oblik istine,
Glas sličan besmrtnoj pesmi,
Telo je slično gracioznoj arabeski,
Imam strah od lirskog
Oduševljenja,
Plašim se da ne narušim
Huk vodopada,
Moj vrisak
Narušiće samo volšebnost
I zato ću ćutati,
Da ne prestane magija
Ljubavi
Spremna sam da
Ćutim
I vi ćutite
Dovoljna te tišina.
NAŠ VRT
Sećam se,
Svaki je stih započinjao
Sa smrću
Zvezdanih tačaka
Tada,
Punili smo čaše ushićeni ludošću
I pili smo vreme
Sa izmišljenih kalendara
Tako je cvetao
Naš vrt,
Iz parčeta neba
Koga sam potkradala
Od drugih Svetova
POSTOJANJE
Ono što priželjkujem
Da te dodirne
Je majski vrt
Cvetova
Izrasli na mojim dlanovima
Ti budi kiša
Da ih zaliješ ispod
Drhtave svetlosti
I zasadi ih dublje
U rovitoj zemlji,
Jer to znači,
Postojanje.
PRATIM TE
Pratim te
Dok izgovaraš reči
I oživljene svetove,
U kosmičkim provalijama
I uzbuđenjima
Vekova
Pratim
Tvoju azbuku
I prolaznike
Tišina
I vraćam se
Iz nekog drugog vremena,
Da ti približim
Nemir
U tvojim očima.
Pesme s makedonskog prevela pesnikinja
O pesnikinji
Julijana Marinković je rođena u Resenu, R.S. Makedonija. Sarađivala je u mnogobrojnim književnim časopisima i listovima. Prevođena je na više stranih jezika.
Dobitnica je značajnih knjiženih nagrada u Makedoniji i van Makedonije, među kolika Nagrada za najbolju pesmu povodom Svetskog dana knjiga doma kulture Ilinden i Narodne biblioteke „Petar M. Andreevski“ u Demir hisaru, Nagrada za najbolju pesničku knjigu „Živko Stojanovski“, „Novinsko izdavačkog i informativnog makedonskog centra“ u Srbiji, Beograd, nagrada „Mojkovački poetski zlatnik“, za 2025 . godinu, na Petom Međunarodnom festivalu poezije u Mojkovcu, Međunarodnu nagradu „Orfej”, „Pečat Kneza Lazara“, Međunarodnu nagradu „Makedon“, za poseban doprinos u povezivanju dveju kulture srpske i makedonske, za knjigu „Kad je svetlost ukrala senku“ i dr.
Počasna je građanka grada Sirmijum, u Sremskoj Mitrovici. Po profesiji je diplomirani pedagog.
Autorka je sledećih pesničkih knjiga: Pepelni snovi, Zagrljaj vetra, Na nebu kopno, Nešto iznad reči, Apologija ljubavi, Beskonačni koraci, Ja Julijana M, Kad je svetlost ukrala senku, i dr.
Izvor – autorka