КАД ЈАГАЊЦИ УТИХНУ
У време
Када је месец
Био пун
Људи су праштали
Хлебом
И сољу
Све се друго дешавало
Док је полагано ишчезавао
Звук биљака
Затим се камен
Окамењивао
У неспокојном сну
Било је да умреш од смеха
Кад све мислиш
Да се нешто дешава
А у суштини
Сва Божја садржина
Поништила је
Сећање на
Изговорене речи
БАЛАДА О ПРОЛЕЋУ
Некад кад ме не буде било
А биће ме на неком другом месту
И питаће те неко
Зашто је са хоризонта ишчезнуло пролеће
Реци му да сам га узе са са собом
Јер сви животи започињу
И завршавају у пролеће
А ми нисмо у ствари онакви какви јесмо
Али од велике је потребе да тугујемо
За путником који се не стиди
Да носи сан и сунце
У својој утроби
Док му у очима бацају таму
И ево по ко зна колико пролећа
Од како ниси потребан земљи
Питаш се има ли небо име
Који су му родитељи
Из којих даљина долази
Зашто ти се преплиће у мислима
И води те у непознато
Као изворчић који додирујеш
Врховима прстију
И усхићујеш се с пролећа шумом
Дубоке воде
НЕИСКАЗИВО
Има ли нешто што не можемо
Да искажемо
А толико је живописно,
Плашим се да не разобличим
Лепоту,
Наша мазохистичка природа
Је очајно лоша,
Сурово смо понекад приморани
Да поступамо добротом
Понекад не могу да нађем
Одговарајућу реч
Да се доискажем
Јер неисказиво
Је неисказиво,
Лице има облик истине,
Глас сличан бесмртној песми,
Тело је слично грациозној арабески,
Имам страх од лирског
Одушевљења,
Плашим се да не нарушим
Хук водопада,
Мој врисак
Нарушиће само волшебност
И зато ћу ћутати,
Да не престане магија
Љубави
Спремна сам да
Ћутим
И ви ћутите
Довољна те тишина.
НАШ ВРТ
Сећам се,
Сваки је стих започињао
Са смрћу
Звезданих тачака
Тада,
Пунили смо чаше усхићени лудошћу
И пили смо време
Са измишљених календара
Тако је цветао
Наш врт,
Из парчета неба
Кога сам поткрадала
Од других Светова
ПОСТОЈАЊЕ
Оно што прижељкујем
Да те додирне
Је мајски врт
Цветова
Израсли на мојим длановима
Ти буди киша
Да их залијеш испод
Дрхтаве светлости
И засади их дубље
У ровитој земљи,
Јер то значи,
Постојање.
ПРАТИМ ТЕ
Пратим те
Док изговараш речи
И оживљене светове,
У космичким провалијама
И узбуђењима
Векова
Пратим
Твоју азбуку
И пролазнике
Тишина
И враћам се
Из неког другог времена,
Да ти приближим
Немир
У твојим очима.
Песме с македонског превела песникиња
О песникињи
Јулијана Маринковић је рођена у Ресену, Р.С. Македонија. Сарађивала је у многобројним књижевним часописима и листовима. Превођена је на више страних језика.
Добитница је значајних књижених награда у Македонији и ван Македоније, међу колика Награда за најбољу песму поводом Светског дана књига дома културе Илинден и Народне библиотеке „Петар М. Андреевски“ у Демир хисару, Награда за најбољу песничку књигу „Живко Стојановски“, „Новинско издавачког и информативног македонског центра“ у Србији, Београд, награда „Мојковачки поетски златник“, за 2025 . годину, на Петом Међународном фестивалу поезије у Мојковцу, Mеђународну награду „Орфеј”, „Печат Кнеза Лазара“, Међународну награду „Македон“, за посебан допринос у повезивању двеју културе српске и македонске, за књигу „Кад је светлост украла сенку“ и др.
Почасна је грађанка града Сирмијум, у Сремској Митровици. По професији је дипломирани педагог.
Ауторка је следећих песничких књига: Пепелни снови, Загрљај ветра, На небу копно, Нешто изнад речи, Апологија љубави, Бесконачни кораци, Ја Јулијана М, Кад је светлост украла сенку, и др.
Извор – ауторка