Marko Jurišić – O mladima je reč

SLUČAJNI USPEH

 Mihailo Obmanović i Tihomir Lažić, u društvu poznatiji kao Mika i Tika, bili su dva, sasvim obična i prosečna čoveka. Zanatlije bez posla po struci, bez prebijene pare u džepu, bez ikakvog obrazovanja u glavi, razumeli su se u kulturu kao Robin Hud u mitraljez. Lutali su ovom zemljom tražeći posao, dobro vagali svaki dinar koji potroše i prežvljavali kao i mnogi drugi, snalazeći se.

Mika je oduvek znao da je rođen za neke velike stvari. Smatrao je da je rođen da uradi nešto originalno, da nešto otkrije, izume, nešto što pre njega niko nije. Svaki dan svog života je barem po nekoliko minuta razmišljao o tome, a sve, razume se, u cilju dolaska do bilo kakvog novca za preživljavanje, jer je živeo veoma teško. Ni njegov prijatelj Tika nije u svojim sanjarenjima zaostajao za njim. Danima bi često zajedno maštali o tome kako bi bilo lepo sedeti u fotelji i eto tako, iz ničega, naprosto zgrnuti pedeset ili sto hiljada dinara i troškariti dok se novci ne potroše. A kad se potroše, onda opet. Pokušavali su na razne lake načine da dođu do novca, ali bi do njega uvek dolazili istovarajući džakove, kopajući kanale, cepajući drva, unoseći ugalj.  Naprosto, oni ništa drugo nisu ni znali da rade.

Tako je njihovo fizikalisanje trajalo iz godine u godinu, sve dok jednog dana u glavi Mihaila Obmanovića nije zasijala lampica genijalnosti. Kako je on došao na tu ideju i kako je mogao biti siguran da će uspeti, to ni danas nikome nije jasno. Samo je Mika jednog jutra pozvao Tiku svojoj kući, na poslovni sastanak. Ideja je bila tu i trebalo ju je razraditi. Uspeh zagarantovan.

─ Vidiš, Tiko ─ poče on, ispijajući čašicu rakije ─ ti i ja smo svašta pokušali da radimo, samo da bismo preživeli. Ali ništa nije vredelo. Prodavali smo kokice, pravili ključeve, pomagali geometru, ali smo na kraju uvek završavali u nekom kanalu sa lopatom u ruci. Nema posla u kojem se nismo oprobali. Ili ipak ima. Ima, moj Tiko, postoji posao u kojem se ti i ja nismo oprobali, a u kojem nam je uspeh zagarantovan. Taj posao se zove kultura.

Tika istog trenutka pršte u smeh. Smejao se i gledao svog prijatelja, očekujući da će ovaj svakog trenutka reći da se šali. Ali je Mika bio smrtno ozbiljan. Videvši ga kako smrtno ozbiljnog lica ignoriše njegov smeh i gleda u jednu tačku, i Tika se uozbilji.

─ Umetnost, književnost – nastavi Mika. – Ja sam samo jednu knjigu u životu pročitao, Priče o borbi i Titu.

─ A ja Čarobni Samarčić –  ubaci se Tika.

─ Ali nas to upšte ne sprečava da se bavimo književnošću, zar ne? I ne samo da možemo da se bavimo, već možemo da budemo i veoma uspešni u tome!

─ Kako, druže moj ─ zavapi Tika ─ prosvetli me, molim te, kako, za ime boga, nameravaš time da se bavimo? Pa mi ništa ne znamo! Mi žute banke u džepu nemamo! Mi nikoga iz tog sveta ne poznajemo! Jedino što smo u životu napisali jeste ime i prezime na mestu za potpisivanje! Zajedno smo dve knjige pročitali i ti kažeš da možemo da se bavimo književnošću! Ajde sad, flašu mi poljubim, reci ti meni, kako?

─ Pažljivo me slušaj ─ reče Mika. ─ Znam da sve ovo što ću ti ispričati deluje kao naučna fantastika. Znam da sve deluje smešno kao vic. Znam da niko normalan ne bi ni u ludim snovima sanjao da je tako nešto moguće, ali ipak, moguće je. I čak je veoma verovatno. Svi ti naši nedostaci, koje si upravo nabrojao, su istiniti. Ništa nisi pogrešio, sem što na jednu stvar nisi obratio pažnju. Stanje u državi je takvo, da sve to što si ti sad nabrojao nama nije ni potrebno. I bez svega toga mi možemo uspešno da se bavimo književnošću.

─ Kako? – krajnje očajnim tonom upita Tika.

─ Imaj na umu da je sve ovo samo eksperiment. Dakle, sve treba isprobati, okušati, pokušati i videti šta će od svega toga ispasti. Ali, okvirno, evo šta nam je činiti. Danas, u Srbiji, postoji mnogo mladih pisaca, mnogo mladih pesnika. Za njih niko nikada nije čuo. Oni nemaju priliku da svoja dela objave. Časopisi su za njih zatvoreni, oni barataju samo sa velikim imenima. O izdavačkim kućama da ne govorim. Oni kod izdavača nemaju šansu. Većina im se čak i ne obraća, znajući unapred da će biti odbijeni. Niko od njih nema para da sam objavi svoju knjigu, svoju zbirku pesama, jer to košta mnogo. E, tu mi nastupamo! Mi nećemo da im uzmemo mnogo para, uzećemo im malo. Ali, od mnogo ljudi po malo para, ispadne za nas mnogo para, shvataš?

─ Uopšte te ne shvatam – reče Tika.

─ Stvar je prosta. Tražićemo od njih da nam pošalju svoje pesme, pa ćemo ih zatim objaviti.

─ Mi ćemo objaviti njihove pesme? Kako, čime? Otkud ti ideja da bi oni nama poslali svoje pesme? Čime da platimo objavljivanje kad ni za leba nemamo? Ti si, Miko, načisto odlepio.

─ A zašto ti misliš da oni nama ne bi poslali svoje pesme, reci mi?

─ Ma, čoveče, pogledaj nas! Ko smo mi da oni nama šalju poeziju? Pa sam si malopre rekao da si u životu pročitao samo jednu jedinu knjigu! Ko će tebi da pošalje pesmu? Šta ti znaš, crni čoveče, šta je pesma?

─ Pa, u pravu si opet, ja pojma nemam o poeziji, ali oni to ne znaju, shvataš? Oni pojma nemaju ko smo mi. Oni ne znaju da li smo mi doktori nauka, ili smo beskućnici, ili smo i jedno i drugo, razumeš? Kada raspišemo konkurs, oni će se na konkurs odazvati, ne pitajući ko ga je raspisao. To ih čak neće ni interesovati. A i da ih interesuje, neće moći da saznaju.

─ Dobro, razumem, recimo da si u pravu. Recimo da ti oni i pošalju svoje pesme. A šta ćeš da radiš ako ti se na taj tvoj konkurs javi petsto pesnika? Hoćeš sve njih da objaviš?

─ Neću, naravno da neću, taman posla. Objaviću polovinu, ili trećinu, zavisi. Objaviću samo one najbolje.

─ Najbolje! – uzviknu Tika.  ─ Pa ti, ludi čoveče, moraš da platiš nekoga ko će odrediti koje su pesme najbolje! Ko će to da odredi? Ti, sa jednom pročitanom knjigom? Moraš platiti nekoga ko se u te stvari razume, a od čega ćeš da ga platiš, genije? Kako si mislio to da izvedeš?

Sada Mika poče iskreno da se smeje, zadovoljan utiskom koji je ostavio na svog druga. Smejao se i tapšao ga po ramenu, veoma ponosan na svoj smeli plan.

─ E, Tiko, baš mi je drago što si naseo! To mi govori da je moj plan veoma uspešan!

─ Na šta sam naseo?  ─  upita besno Tika.

─ Pa na to, da ću objviti najbolje pesme! Slušaj, Tiko ─ Mika se odjednom uozbilji i poče užurbano da priča ─ ja ovaj konkurs ne organizujem da bih promovisao tamo neku dečurliju i da bih lupao glavu oko toga ko je od njih najbolji. Mene boli uvo ko je najbolji, ja hoću da im uzmem pare, shvataš? A i ti, valjda, sa mnom! Pare su cilj, shvati to već jednom! Nije ovo nikakvo umetničko nadmetanje, nego zarada! Borba za goli život!

─ Pa, hoće li taj konkurs imati pobednika? Neće ti niko poslati pesme ako ne bude bilo pobednika.─ Naravno da će ga biti! Nek pobednik bude prvi koji pošalje pesme! Ili nek bude poslenji! Ili ti jednostavno izvuci neki list sa gomile, pročitaj ime i reci ─ ovo je pobednik konkursa! ─ kraj priče, nema tu šta da se razmišlja! Ili, ako ti znaš nekoga ko piše pesme, reci mu da pošalje, pa ćemo njega staviti za pobednika, i rešena stvar! Kakvi te pobednici spopali, molim te! To je važno za tu decu, pa ako im je važno, daćemo pobednika, ko da je to neki problem, reći da je taj i taj pobedio! Ne misliš valjda stvarno da ću ja da pročitam i jednu jedinu pesmu koja na taj konkurs stigne? Ako tako misliš, onda si ti gluplji nego što sam očekivao.

Tika je ćutao i razmišljao o svemu što je čuo. Još uvek nije video kako ovaj plan može da uspe. Sve što je Mika do sada ispričao, imalo je smisla i za neke druge ljude bi možda i bilo izvodljivo. Ali on nije video kako bi oni to mogli da izvedu. Jer, i da se sve ostvari onako kako je njegov drug predvideo, i dalje ostaje jedan problem, najveći i, kako stvari stoje, nerešiv. A to je novac. Od čega platiti štampanje knjige? To, znao je Tika, mnogo košta. To bi bio problem čak i za ljude koji imaju stalni posao, sigurnu, redovnu zaradu.  Za njih dvojicu, koji preživljavaju radeći sve što stignu onda kada pronađu posla, takvo nešto bi bilo neizvodljivo. Pa čak i kad bi imali para da pokriju troškove štampanja, bio bi to rizik koji se ne bi sme prihvatiti.

Tika najzad progovori:

─ Sve to što si smislio, nije nelogično. Priznajem, ima smisla. Ali, od čega mi da platimo štampanje knjige? Kako te troškove da pokrijemo? Pa recimo i da ih nekako platimo, recimo da pronađemo neku štampariju koja bi nam štampala knjige na veresiju, da nas malo sačeka za pare, šta će biti ako mi te knjige ne uspemo da prodamo? Šta ako na prodaji knjiga ne budemo zaradili ni toliko da pokrijemo troškove štampe? Šta će tada biti?

Videvši Tikinu iskrenu zabrinutost, Mika još iskrenije poče da se smeje. Smejao se gotovo histerično, svakim zamahom glave i pokretom ruke ili noge odajući koliko je ponosan na svoj genijalni plan. Videlo se da ima još nekog keca u rukavu, kojeg tek namerava da iznese.

─ Ništa prostije od toga, druže moj jedini! ─ uzviknu Mika. Ništa prostije!

─ Objasni mi, molim te, ništa ne shvatam.

─ Pitaš odakle nam pare! Mi nemamo para, to je jasno! Dakle, platiće oni!

─ Koji oni?

─ Pa pesnici! Platiće štampanje knjige, i to unapred, veruj mi na reč!

─ Miko, ako sam do sada delimično sumnjao u tvoj plan, sada sumnjam u potpunosti. Ko je lud da ti unapred da pare za tako nešto? Ti stvarno misliš da su oni ludi ako misliš da bi tako nešto uradili.

─ Nisu oni ludi, dragi moj, nikako! Oni su očajni! Pazi sad! Postavićemo na internet oglas – Raspisuje se konkurs za poeziju! Kada kažeš konkurs, tu se već podrazumeva da neko za nešto konkuriše i da samim tim ima i konkurenciju, zar ne? To dalje sugeriše na takmičarski karakter cele stvari. Dalje, kažeš da učesnici, nazoveš ih lepim imenom, učesnici, treba da pošalju po jednu pesmu! Ili dve, ili tri, ili, koliko ti je ćef! Onda lepo kažeš kako imaš stručni žiri ─ pri tom se Mika još jednom od srca nasmeja ─ i da će taj žiri od pristiglih radova da izabere najbolje! Oni, opčinjeni takmičarskim značenjem reči konkurs ni pojma nemaju da ti blefiraš i da nikakav žiri nemaš. Zatim, u oglasu jasno kažeš da će se najbolje pesme štampati u jednoj zajedničkoj knjizi koja će se zvati – moraš da smisliš neko lepo ime, primamljivo – Pobedničke pesme sa konkursa! Zar ne zvuči primamljivo, priznaj? Time im jasno stavljaš do znanja da su oni, samim tim što su se našli u knjizi, već pobednici! A retko ko može odoleti iskušenju da se nazove pobednikom! Ne sreću se oni svaki dan. Ili, knjigu nazoveš Zbornik radova sa konkursa i pri tom naglasiš da su to pesme koje su se svojim kvalitetom izdvojile od svih ostalih i tako se zasluženo našle u zborniku. Znam šta ćeš da pitaš sada, ne, nema veze da li su te pesme kvalitetne ili ne, to je potpuno nebitno, jednostavno uzmeš one koje ti padnu pod ruku, ubaciš ih u zbornik i kažeš da su se one izdvojile kvalitetom, ništa više od toga. I za kraj, kada sve to tako primamljivo napišeš, jasno podvučeš i naglasiš da je uslov za učešće na konkursu uplata nekih para unapred! I to obavezno nazoveš nekim lepim imenom, kao što je, na primer, troškovi za obradu podataka ili još bolje kotizacija! Da, upravo to! Plaćanje unapred će se zvati kotizacija! I još naglasiš, krupnim slovima, da radovi koji su pristigli bez dokaza o uplaćenoj kotizaciji neće biti uzeti u razmatranje! I kao šlag na tortu, kažeš im da svi pesnici koji se nađu u zborniku dobijaju po jedan primerak zbornika besplatno! Ili po dva, ili po tri! To, naravno zavisi od cene štampanja. Ako cena knjige po komadu bude sto dinara, mi stavimo kotizaciju od petsto, i tako ti i ja, na svakom primerku imamo po dvesta dinara zarade! I onda lepo kažemo – kotizacija je petsto dinara, a učesnici dobijaju jedan primerak besplatno! Ili, kotizacija je hiljadu i petsto dinara, a učesnici dobijaju tri primerka besplatno! I ako mi jednim udarcem ubijemo ne dve, već tri muve! Prvo, obezbedimo pare za štampanje knjige; drugo, obezbedimo prodaju knjige, i treće i najvažnije, obezbedimo nama zaradu, i to veoma pristojnu! I sve to unapred, druže moj!

Nema potrebe zalaziti u detalje dalje razrade Obmanovićevog plana. Dovoljno je reći da je on svoj plan sproveo u delo, oglas za konkurs, prvi te vrste, je postavio na internet a odziv je bio  bolji nego što je i u najluđim snovima mogao da sanja. Zbornik je imao preko šest stotina strana, u njemu je bilo zastupljeno oko trista pesnika. Zarada mu je bila tolika da cele godine on i Tika nisu ni pogledali lopatu. Kako je pisac ovih redaka saznao, uskoro će organizovati još jedan konkurs.

►◄