BAŠTENSKA VILA
Noć se mirisima uplela u pesmu nokturna
i trenutak u večnost pretvorila.
Seta je naivno želela
da oholo nametne zaborav
ali se oni radosno oteše
i duh učini rapsodiju rasplodnu
uz varijacije njihovog uma.
Raspletoše nežnost i zanos
i okupaše zvezdanim sjajem.
On joj podari crvenu ružu
da mirisom , bojom i simbolom
smiri svoj otkucaj srca
za nežnost i tankoćutnost dodira.
Muza na svojoj harfi
plamteći žar ostvari.
U vrhove svojih prstiju utka
opojni nokturno glisandom.
Razleže se noć mirisima
jer baštenska vila kikotom
odnese radost drugima.
BEZ OPOMENE
Ovde me još ima,
ćutite, neću u nespokoj,
iznići će nerođena trava
i nju ćemo voleti
jer ona će biti prava.
Ovde mora sve da podseća
na reke koje pevaju,
na zemlju koja rađa,
na usne koje izriču ljubav,
na usko brvno što se oholo
drži na bujici,
ej, na tebe, devojko,
što si birala stazice
i stigla do naših svanuća.
Uzduž i popreko do šuma,
kraj bagrema cvetna
kuda si trčala u hvalospevu
mladosti vihorne.
Znam lipe dve, mirisne
što iza nas ostaše
u nekim snovima,
i jabuka rosna
što ih hrska noga bosa,
a jagode u korpicama
sočne,
ostaviše slad
da usne pamte
kao želju i uspomene
bez opomene.
MAGIJA SRCA
Kliktajem tvojim zalivaš srce moje
Huje misli duše ljubavlju osunčani
Rasplamsaju se na iskricu neba
Trepere pletiva srčana kao nebodarni vetrovi.
Pogled razbukti a dodir počne da gori
Kad se usnulo kroz snove provlači
Tada se pogled u misao zavlači
Sve se otelo da u zanos pretvori.
Plešu radošću oba srčana pregratka
Pune se vrelinom kaskade krvotoka
Drhte uzdasima zatalasanih plesnih uvala
U anarhiji otkucaja moga srca
Misao za tobom po sunčaniku luta
Pokislog, mirisnog zemljinog kutka
Da se domognem zemljinog osnutka.
A kada dodirnem zemljine školjke
Ili na krilima poletim u raja zakutke
Dante će me spasti paklenog sumračja
A moja ljubav dobiti nova uzdarja.
Na mome nebu bez tebe inokosan
Uzdrhtalo rastu i cvetaju ruzmarini
Da bi mirisom omađijali i zaplenili.
Rodi se u meni pesnik kometa,
S tobom nestaše zvuci nebeskih oluja
Jer rajske ptice darova Fortuna.
PONOĆNI KONCERT
Opojnost ne prestaje da vaskrsava,
to čine glasovi okteta
u hramu božijem Arhangela Gavrila.
Gospod nas je okupio u dvoru
u ponoć će da nam podari sazvučja
senzibilna, opojna.
Dirigent, Hristov izaslanik, đakon,
svešteno blaženo
kao nebesko otkrovenje
U sinhronim akordima osmorice
tonovima vihore raspevano,
tenor je oktavski visoko
Vodio raskošno, gospodstveno
oktet glasova a njegovi sonorni soprani
baritoni i basovi titravo,
Unisono dopunjavali
anđeoski skladno, obojeno blistavo
dok u mahu nadvisi bariton
da balansom omađijano
ispune hram heruvimski glazbeno,
kada basovi dvojice snažno
Omađijaju čula, kao da osetimo
krila šumeća nad nama začarano,
orijentire izgubimo u naše postojanje
Pa somnambulski čujemo sirene
što nas zovu da banalnosti
duše ispraznimo
I da drhtajem srca odbacimo
nečiste ljudske pomame
a kada se nastave tonske vibracije
Jedva čujno senzori rastu u glorije
u troglasno smenjivanje do ushita
i krešenda u nove arije.
Opojnost vaskrsava omađijanost
a čula trepere dok se Odisej za
katarku vezuje da ga raskoš opijenosti ne odnese.
O PESNIKU
Dragoš Pavić rođen je u selu Katrga kod Čačka. Završio je Filološki fakultet, grupa Srpsko-hrvatski jezik i jugoslovensku književnost.
Izdao je pet zbirki pesama i antologiju poezije pesnika svoje opštine. Član je Udruženja književnika Srbije.
Živi u Velikom Gradištu.
Pesme su preuzete sa sajta Onlajn poezija