Đura Jakšić

Đura Jakšić rođen je 9. avgusta 1832. godine u Srpskoj Crnji u svešteničkoj porodici od oca Dionisija i majke Kristine (rođ. Popović) kao njihov sin prvenac (kršten pod imenom Georgije) i najstarije od ukupno devetoro dece, koliko ih se vremenom rodilo u toj porodici. Đura je bio najomiljenije, ali i najrazmaženije dete u toj porodici.

Po želji oca i očevog strica (popa Laze) bilo je planirano da Đura produži svešteničku lozu svoje porodice u rodnom mestu, ali se brzo ispostavilo da od toga nema ništa i da će njegova životna staza ići drugim tokom.

Đurino školovanje je bilo isprekidano i neredovno i to će se kasnije ispostaviti kao veliki problem, zbog kojeg je on dobrim delom ostao nedorečen u svom stvaralaštvu, pogotovu slikarskom, gde su svi još na početku uočili njegov vanserijski talenat, ali mu je nedostajalo školovanje da usavrši tehniku tog posla. pa će se on njime uglavnom baviti kao „nedoučen“ slikar i „samouki“ pesnik.

Đura je najpre završio osnovnu školu, od čega (tri godine) u Srpskoj Crnji (i jednu) na nemačkom jeziku u susednom Hacfeldu, (današnji Žombolj ili Džombolj u Rumuniji, u kome su uglavnom živeli Nemci). Otac ga je upisao u trgovačku školu iz koje je Đura bežao tri puta, da bi konačno 1843.godine otišao u Segedin gde je završio nižu gimnaziju.

I upravo za vreme školovanja u Segedinu odigrala cu se dva događaja koja su ostavila trajne tragove na dalji tok života Đure Jakšića. On je od 1845. godine posle redovnih časova počeo da pogađa jednu privatnu školu crtanja. Tako se prvi put susreće sa slikarstvom. I već tada shvata da neće postati sveštenik, jer u sebi prepoznao dar za nešto drugo, a to je – „molovanje“, odnosno slikarstvo.

Drugi važan događaj bila je smrt njegove majke u januaru 1846. godine. Njena smrt je Đuru snažno potresla, pogotovu što nije uspeo da je zatekne živu pa čak ni da stigne na njenu sahranu. Prerana smrt majke još više je uznemirila i pojačala crtu nesigurnosti njegove psihološke ličnosti. Imao je tada svega četrnaest godina. Neočekivano se našao još više usamljen, bez oslonca, bez toplog majčinog zagrljaja i zaštitničkog okrilja.

Uoči revolucionarne 1847. godine bio je student umetničke akademije u Pešti, ali je zbog revolucionarnih događaja morao da je napusti. Vrativši se u rodni kraj produžio je da uči slikarstvo u Bečkereku kod Konstantina Danila čuvenog slikara tog doba, tražeći sopstveni umetnički izraz i produbljujući svoja znanja, između ostalog i nemačkog jezika.

U revoluciji od 1848–1849. godine iako šesnaestogodišnjak, učestvuje kao dobrovoljac. Kada se revolucija završila porazom, napisao je: „Ah, zašta ginusmo i stradasmo – a šta dobismo!” Ubrzo ga nemaština primorava da prihvati razne poslove. Tih godina često menja mesta boravka, odlazi u Beograd, ali se vrlo brzo upućuje u Beč da nastavi studije slikarstva. U Beču se kreće u umetničkim krugovima sa Brankom Radičevićem i Đurom Daničićem. Njegovi poetski prvenci ugledali su svetlost dana u Serbskom letopisu 1853. godine. Besparica ga primorava da se vrati kući, ali ubrzo zatim odlazi na Akademiju finih umetnosti u Minhen.

Đura Jakšić je počeo da piše pesme kada je u Beču upoznao Radičevića i Daničića. Njegov romantičarski talenat razvijao se upravo u duhu poezije Branka Radičevića, Jove Jovanović Zmaja, te stranih pisaca Petefija i Bajrona. Svoje prve pesme objavio je 1853. godine u „Serbskom letopisu“, a prvu i jedinu zbirku pesama koju je posvetio knezu Milanu Obrenoviću tek 1874. godine. Smatra se začetnikom i najistaknutijim predstavnikom anakeontske poezije. Napisao je pedesetak epskih i lirskih pesama, a teme su bile raznovrsne. Među njegovim pesmama nailazimo na ljubavnu poeziju („Koga da ljubim“), rodoljubivu poeziju („Otadžbina“), opisne pesme („Veče“), socijalne pesme („Ratar“), polemičke pesme („Ćutite, ćut te Jevropi“), satirične pesme („Otac i sin“) i vinske pesme („Mila“).

Srpski romantizam imao je dva velika pesnika: Zmaja i Jakšića. Zmaj je obimniji i obilniji, raznovrsniji, širi, idejniji, ali Jakšić ima jači temperamenat, osobeniji je, on je pravi, rođeni romantičarski pesnik. Zmaj, gipka i prijemljiva duha, razvijao se sa vremenom, prilagođavao se, menjao ideje i osećanja; Jakšić je ostajao stalno isti, sa svim dobrim i rđavim osobinama svoje jake pesničke individualnosti, uvek bujan liričar, uvek pesnik ličnosti i strasti.

U prvom redu, iznad svega, i u svakoj prilici, on je bio liričar. Njegovo opšte i književno obrazovanje bilo je nedovoljno, živeo je u teškim prilikama i u nepovoljnim sredinama gde se nije mogao razvijati, sve što je imao izvlačio je iz sama sebe, iz svoje elementarno jake prirode. Sva njegova poezija je ono što je on kazao za prvu svesku svojih stihova: „knjiga života burnoga – u trenucima divlje uzbune…“ On je bio duboko nezadovoljan životom koji ga je stalno pritiskivao i gušio, osećao je u sebi veliku snagu koja ga je raspinjala, žudio uvek za nečim jačim, višim i lepšim, nije shvatao život bez velikih strasti i podviga, bio očajno i bolno razdražen što mora da gamiže po zemlji i u prozaičnom svakidašnjem životu, da tavori u jednom hladnom i sivom dobu, bez boje i bez poezije.

Jakšić je poređen sa Bajronom, koji je na njega uticao i kao na pesnika i kao na slikara, i odista bilo je u njemu toga titanskog nezadovoljstva, žestokosti strasti, eksplozija gneva, bune protiv života.

Više no ijedan od romantičara srpskih Jakšić je bio pesnik u romantičarskom smislu reči, ustreptao pesnik svim svojim bićem i svim svojim životom, noseći u sebi istinski „sveti plamen“ poezije. On čini pun utisak iskrenog pesnika, on u ondašnju sladunjavu, frazeološku poeziju unosi svoju ličnu snagu, ekspanzivnu bujnost jedne strasne pesničke duše koja svet gleda u pesničkoj viziji i koja daje katkada drhtavicu velike poezije.

Krajem 1855. godine nastanio se u Kikindi i živeo od slikarstva. Piše i pesme i štampa ih u Sedmici pod pseudonimom Teorin. U Novi Sad prelazi 1856. godine, podstaknut povratkom prijatelja sa kojima je drugovao u Beču koji se okupljaju oko novosadskih listova Sedmica i Dnevnik. 

Od 1857. godine prelazi u Srbiju, gde ostaje sve do smrti. U Srbiji radi kao seoski učitelj (u Podgorcu, Sumrakovcu, Sabanti, Rači kod Kragujevca i Požarevcu, u kome se i oženio) i kao gimnazijski učitelj crtanja (u Kragujevcu, Beogradu i Jagodini). U to vreme boravi i u manastiru Vraćevšnica, gde crta nekoliko istorijskih portreta, koje poklanja manastiru. U Kragujevcu je bila sačuvana kuća u kojoj je stanovao dve godine dok je radio u gimnaziji. Ova kuća srušena je 2018. godine. U Sabanti je 1936. godine na svečanosti otkrivena spomen-bista Jakšića, koji je tu došao za učitelja u avgustu 1865. godine.

Đura Jakšić je bio istaknuti srpski slikar. pesnik. pripovedač, dramski pisac, učitelj i boem. Dakle, reč je o čoveku koji je bio mnogostruko obdaren, a najviše je postigao u poeziji i slikarstvu. Kao pesnik i slikar bio je jedna od ključnih figura srpskog romantizma. Iza njega su ostala vredna umetnička dela koja mu obezbeđuju besmrtnost u istoriji srpske kulture. Međutim, i njega je zadesila sudbina mnogih slavnih ljudi, da mu se prave počasti odaju tek posle smrti. posle teškog života, mnogo muka i patnji kroz koje je prošao, zahvaljujući nešto svojim slabostima, ali i tuđim pakostima.

U poslednjih godinu dana života Đura i dalje puno vremena provodi po kafanama. Sve je manje vodio računa o zdravlju, a ono je bivalo sve gore. Njegov lekar dr Vladan Đorđević savetuje ga da prekine sa pićem. Ali, takav kakav je, Jakšić je i od ovih, ozbiljnih lekarskih saveta, pravio šale na sopstveni račun.

Pritisnut porodičnim obavezama, olakim trošenjem novca, dugovima i bolešću, Đura Jakšić je poslednjih godina jedva sastavljao kraj s krajem. U proleće 1878. godine posle ćutanja od punih petnaest godina, piše pismo rodbini u Crnji, odakle mu uskoro javljaju da mu je tih dana otac umro.

Kada je priča Ranjenik ugledala svetlo dana, u toj se pripoveci kao jedan od njenih glavnih junaka, ali u negativnom svetlu, prepoznao komandant sa drinskog bojišta general Alimpić. Osetivši se uvređenim, on je zbog toga tužio Đuru i pri tom preko svojih veza izdejstvovao sudsku presudu kojom je Đura osuđen na deset dana zatvora. Ova presuda je Đuru jako potresla.

Nemaština, alkohol i boemski život su ubrzali njegov kraj. Pola godine pred smrt počele su noge da ga bole i da mu otiču. Jedva je hodao. A dokrajčile su ga batine koje je dobio mesec dana pred smrt od stražara iz pratnje famoznog generala Alimpića zbog jedne neslane šale koju je Đura napravio na račun tog oficira zbog kojeg je prethodno već bio u zatvoru.

Tu šalu koja je Đuru skupo koštala, zapisao je i objavio 1906. godine Žarko Ilić, najmlađi brat pesnika Vojislava.

„U leto 1878. pred hotelom Pariz u Beogradu sedelo je više oficira za stolom, a među njima i general Ranko Alimpić. U taj par prođe pored njih Đura Jakšić i ode Bataldžamijinom ulicom. Usput sretne Đura jednog seljaka…

Seljak je terao nekoliko goveda. Đura ga zaustavi i zapita: ‘Hoćeš li dole Terazijama?’ Seljak mu odgovori da hoće.

Na to Đura izvadi iz džepa jedan dinar, dade ga seljaku i rekne: ‘Kada prođeš pored kafane Pariz, a ti priteraj volove bliže onoj gospodi što sede pred kafanom, udri kojega vola štapom pa reci: ‘Šta se ustežeš kao Ranko Alimpić na Drini!’

Seljak ga posluša i uradi tako. Kada je seljak izgovorio one reči, svi se oficiri zglednuše. Jedan od njih odmah ustade od stola i pođe za seljakom laganim korakom do prve žandarmerijske postaje…

U policiji su seljaka ispitivali da li je one reči izrekao tek onako ili mu je ko to kazao. Seljak iskaže da mu je to kazao jedan gospodin koga je sreo usput, i da mu je zato dao jedan dinar…

Odmah pomisliše na Đuru Jakšića.

Đura Jakšić stanovao je u Skadarskoj ulici. Jedne večeri vraćao se Đura kući iz nekog veselog društva. U takoreći pustoj ulici dočekaju ga dva noćna stražara preobučena u civilno odelo, uhvate ga, svale, i tako su ga tukli i gazili, da se siroma jedva odvukao kući… Đura poče odmah pobolevati…“

U poslednjim danima života, dok je ležao u postelji, Đuri je poslednju lekarsku pomoć pružao njegov drug iz studentske sobice u Beču. Tih dana ga je u njegovoj kući u Beogradu, u Skadarskoj ulici, broj 38, redovno obilazio, sa lekarskom torbicom u ruci, njegov prijatelj Jovan Jovanović Zmaj, u nameri da mu pomogne. Ali spasa nije bilo.

Dok ga je obilazio, Zmaj je spravljao obloge od leda i smišljao za Đuru pesmu „Svetli grobovi“. „Svetli grobovi“ su uspeli, ali obloge nisu pomogle – odviše su pesnika-mučenika dobro istukli plaćenici jednog minornog moćnika u mračnom sokaku beogradske Skadarlije.

Đura Jakšić je umro od tuberkuloze i batina u Beogradu 16. novembra 1878. godine i sahranjen je sutradan na tamošnjem Novom groblju. Iako je na dan sahrane vreme bilo prohladno i kišovito, ispred Đurine kuće se tog dana okupio silan svet. Bili su prisutni visoki državni funkcioneri, veliki i mali činovnici, profesori, naučnici, oficiri, vojnici, đaci, trgovci, zanatlije. Nikada se do tada u jednoj od najsiromašnijih ulica u Beogradu nije na jednom mestu toliko naroda okupilo. Putem do Vaznesenjske crkve povorka se neprestano uvećavala.